Na Kolarcu je i večeras svetska premijera. Na programu koncerta Beogradske filharmonije je dosad neizvođena Peta simfonija Vuka Kulenovića. Umetnik rođen u Sarajevu (1946) postao je diplomirani kompozitor u Ljubljani, magistar u Beogradu, gde će kao pedagog raditi na FMU. Poslednje decenije prošloga veka preselio se u Boston i na tamošnjem Berkli koledžu profesor je kompozicije. Važio je za plodnog, hvaljenog i nagrađivanog kompozitora, ali iz Bostona je malo vesti o njemu.

Nije mali spisak muzičkih umetnika koji više ne stanuju ovde. Nedavno je „Politika” upravo o tome pisala, a među nepravedno „zaboravljenima” apostrofirano je i vaše ime. Kako vi to vidite, premda ovajkoncert tu sliku donekle popravlja?

Odsutan sam sa beogradske muzičke scene, manje-više, već petnaest godina – otkako ne živim u Beogradu. I svestan sam da sam, kako rekoste, „zaboravljen”. Ne samo moje ime, nego i moja muzika. Pravedno ili nepravedno, nije moje da o tome sudim. Međutim, ne pišem muziku da ne bih bio zaboravljen. Čak ni zato da bi moja muzika bila izvođena. Komponovanje je moj život, jednostavno drukčije ne mogu da živim. Normalno da sam srećan ako se moja muzika izvodi. Ali to nije razlog zašto komponujem. To radim pre svega da ne bih zaboravio samog sebe. Na kraju krajeva, uskoro nameravam da se penzionišem i vratim u Beograd, pa možda onda i neću biti baš toliko „zaboravljen”.

Kako biste, u najkraćem, ispričali „američku priču” Vuka Kulenovića?

Ta priča je podugačka i teško je ispričati „ukratko”. Ona nije kratka pre svega zato što su moje fioke pune prašnjavih, uglavnom neizvedenih, i prilično dugačkih kompozicija. Simfonia Celeste (Četvrta simfonija od 80 minuta), pedestominutni koncert za čelo i orkestar, sedam novih gudačkih kvarteta (osmi sam upravo prošle noći završio, ili mi se tako čini?) i mnogo drugih, uglavnom kamernih dela... Sve u svemu, više od stotinu kompozicija, od toga je samo trećina izvedenih (obično jedanput), a osim Šeste simfonije (Električna) ništa nije studijski snimljeno. Čak prvih godina baš ništa nije izvedeno. I Električna simfonija, koja je pobedila na značajnom konkursu za novo delo (nagrada je uključivala i finansiranje izvođenja, što je u Americi skoro nemoguće dobiti ako niste sin ili ljubavnica nekog bankara, vlasnika kečapa ili Koka-Kole), čučala je u fioci tri godine pre nego što je ugledala svetlost dana, preživevši ne samo to, nego i moja dva srčana udara. Pa šta? Čak i da nije izvedena i snimljena, za to vreme sam napisao Sedmu simfoniju koja je izvedena prošle godine u Los Anđelesu.

Konačno, to nije uopšte „američka” ili neka druga priča! To je moja priča i ja verujem da ona još nije završena. A što se zaboravljanja tiče, ništa oko toga ne mogu da učinim, niti hoću. To treba da učini moja muzika. Posle koncerta, Električna simfonija nazvana je „Posvećenje proleća” 21. veka. Ako je to samo upola tačno, zaboravljena neće biti. Upravo je nominovana za Grejvmejer nagradu, najveću muzičku (200.000 dolara) za novo delo, napisano u poslednjih pet godina. Njeni laureati su Bulez, Ligeti, Lutoslavski, Penderecki itd.

Koliko do vas, preko okeana, stižu informacije o onome što se dešava na ovdašnjoj muzičkoj sceni?

Nažalost, vrlo malo. Uglavnom preko Interneta, manje-više informacije o izvođenjima.

Možete li nam sami predstaviti svoju Petu simfoniju koja večeras prvi put izlazi pred publiku?

Peta simfonija je porudžbina Simfonijskog orkestra iz Bostona i do danas nije izvedena. Napisana je u jednom stavu, ali u osnovnim crtama sledi konture klasične trostavačne simfonije. Tematski materijali se oslanjaju na dva „pozajmljena” motiva: ritmički okvir čuvenog početka Betovenove Pete simfonije i osnovni motiv prvog stava Šeste simfonije Čajkovskog (davno ga upotrebio i u „Ikaru”).

Iz svog bogatog kompozitorskog trezora šta biste najpre preporučili onima koji žele da bolje upoznaju vašu muziku?

I pored velikog broja novih kompozicija „trezor” je prazan. Samo se Električna simfonija može kupiti preko Interneta na CD Babe, snimak je odličan, pa je eto – preporučujem. Ali, kome? U Bostonu je podigla na noge hiljadu ljudi u trenu kada je odsviran poslednji takt. Slična je Bugiju koji je Saša Šandorov izveo sa Beogradskom filharmonijom pre mog odlaska u „američku priču”, i na izvestan način nastavak je toga. Pa eto, preporučujem je i za neki od sledećih Bemusa u „Sava centru”. Akustika nije problem. To je potpuno novi koncept zvuka, svi instrumenti su ozvučeni kao na rok koncertu, orkestru su priključene električne gitare i basovi, sintesajzeri... Sa pauzom između dva stava, ona pokriva vreme jednog simfonijskog koncerta.

Još jedan Kulenović, vaš sin Vladimir – dirigent i pijanista, pravi lepu muzičku karijeru u Americi. Kakve je saradnje bilo među vama?

Da, Vladimir „gura” fantastično. On ima i vremena, i mogućnosti, i talenta i sposobnosti (uključujući upornost) da ostvari uspešnu, ako ne i veliku dirigentsku karijeru. Trenutno je daleko najbolji student dirigovanja na Džulijardu. Strašno sam ponosan na njega. Ako ništa drugo, to je jedna svetla tačka moje „američke priče”. Što se tiče naše saradnje, dirigovao je samo „Obožavanje Meseca”, za violinu i orkestar, i takođe svirao klavirsku deonicu u kvintetu „Pesme bele smrti”. On još nije dirigent koji može da bira program, ali će u budućnosti, ako to bude, izvoditi moje kompozicije. Sledeće leto, koje će provesti u Aspenu (odskočna daska za mlade dirigente), verovatno je najvažniji trenutak u njegovoj karijeri. U svakom slučaju, kako bude da bude, meni je dovoljno što mi je rekao da sanja da će jednog dana izvesti „Slovo o svetlosti” i Električnu simfoniju.

Muharem Šehović

---------------------------------------------------

Glemzer za klavirom

Osim Kulenovićevog dela, večeras je na programu i Betovenov Četvrti klavirski koncert, u izvođenju izvanrednog nemačkog pijaniste Bernda Glemzera, i simfonijska poema Riharda Štrausa „Život junaka”. Što se „junaka” tiče, biće to koncertmajstor Beogradske filharmonije Miroslav Pavlović, a orkestrom će dirigovati Doron Solomon, gost iz Izraela.