Најављује повратак у Београд: Вук Куленовић

На Коларцу је и вечерас светска премијера. На програму концерта Београдске филхармоније је досад неизвођена Пета симфонија Вука Куленовића. Уметник рођен у Сарајеву (1946) постао је дипломирани композитор у Љубљани, магистар у Београду, где ће као педагог радити на ФМУ. Последње деценије прошлога века преселио се у Бостон и на тамошњем Беркли колеџу професор је композиције. Важио је за плодног, хваљеног и награђиваног композитора, али из Бостона је мало вести о њему.

Није мали списак музичких уметника који више не станују овде. Недавно је „Политика” управо о томе писала, а међу неправедно „заборављенима” апострофирано је и ваше име. Како ви то видите, премда овајконцерт ту слику донекле поправља?

Одсутан сам са београдске музичке сцене, мање-више, већ петнаест година – откако не живим у Београду. И свестан сам да сам, како рекосте, „заборављен”. Не само моје име, него и моја музика. Праведно или неправедно, није моје да о томе судим. Међутим, не пишем музику да не бих био заборављен. Чак ни зато да би моја музика била извођена. Компоновање је мој живот, једноставно друкчије не могу да живим. Нормално да сам срећан ако се моја музика изводи. Али то није разлог зашто компонујем. То радим пре свега да не бих заборавио самог себе. На крају крајева, ускоро намеравам да се пензионишем и вратим у Београд, па можда онда и нећу бити баш толико „заборављен”.

Како бисте, у најкраћем, испричали „америчку причу” Вука Куленовића?

Та прича је подугачка и тешко је испричати „укратко”. Она није кратка пре свега зато што су моје фиоке пуне прашњавих, углавном неизведених, и прилично дугачких композиција. Simfonia Celeste (Четврта симфонија од 80 минута), педестоминутни концерт за чело и оркестар, седам нових гудачких квартета (осми сам управо прошле ноћи завршио, или ми се тако чини?) и много других, углавном камерних дела... Све у свему, више од стотину композиција, од тога је само трећина изведених (обично једанпут), а осим Шесте симфоније (Електрична) ништа није студијски снимљено. Чак првих година баш ништа није изведено. И Електрична симфонија, која је победила на значајном конкурсу за ново дело (награда је укључивала и финансирање извођења, што је у Америци скоро немогуће добити ако нисте син или љубавница неког банкара, власника кечапа или Кока-Коле), чучала је у фиоци три године пре него што је угледала светлост дана, преживевши не само то, него и моја два срчана удара. Па шта? Чак и да није изведена и снимљена, за то време сам написао Седму симфонију која је изведена прошле године у Лос Анђелесу.

Коначно, то није уопште „америчка” или нека друга прича! То је моја прича и ја верујем да она још није завршена. А што се заборављања тиче, ништа око тога не могу да учиним, нити хоћу. То треба да учини моја музика. После концерта, Електрична симфонија названа је „Посвећење пролећа” 21. века. Ако је то само упола тачно, заборављена неће бити. Управо је номинована за Грејвмејер награду, највећу музичку (200.000 долара) за ново дело, написано у последњих пет година. Њени лауреати су Булез, Лигети, Лутославски, Пендерецки итд.

Колико до вас, преко океана, стижу информације о ономе што се дешава на овдашњој музичкој сцени?

Нажалост, врло мало. Углавном преко Интернета, мање-више информације о извођењима.

Можете ли нам сами представити своју Пету симфонију која вечерас први пут излази пред публику?

Пета симфонија је поруџбина Симфонијског оркестра из Бостона и до данас није изведена. Написана је у једном ставу, али у основним цртама следи контуре класичне троставачне симфоније. Тематски материјали се ослањају на два „позајмљена” мотива: ритмички оквир чувеног почетка Бетовенове Пете симфоније и основни мотив првог става Шесте симфоније Чајковског (давно га употребио и у „Икару”).

Из свог богатог композиторског трезора шта бисте најпре препоручили онима који желе да боље упознају вашу музику?

И поред великог броја нових композиција „трезор” је празан. Само се Електрична симфонија може купити преко Интернета на CD Babe, снимак је одличан, па је ето – препоручујем. Али, коме? У Бостону је подигла на ноге хиљаду људи у трену када је одсвиран последњи такт. Слична је Бугију који је Саша Шандоров извео са Београдском филхармонијом пре мог одласка у „америчку причу”, и на известан начин наставак је тога. Па ето, препоручујем је и за неки од следећих Бемуса у „Сава центру”. Акустика није проблем. То је потпуно нови концепт звука, сви инструменти су озвучени као на рок концерту, оркестру су прикључене електричне гитаре и басови, синтесајзери... Са паузом између два става, она покрива време једног симфонијског концерта.

Још један Куленовић, ваш син Владимир – диригент и пијаниста, прави лепу музичку каријеру у Америци. Какве је сарадње било међу вама?

Да, Владимир „гура” фантастично. Он има и времена, и могућности, и талента и способности (укључујући упорност) да оствари успешну, ако не и велику диригентску каријеру. Тренутно је далеко најбољи студент дириговања на Џулијарду. Страшно сам поносан на њега. Ако ништа друго, то је једна светла тачка моје „америчке приче”. Што се тиче наше сарадње, дириговао је само „Обожавање Месеца”, за виолину и оркестар, и такође свирао клавирску деоницу у квинтету „Песме беле смрти”. Он још није диригент који може да бира програм, али ће у будућности, ако то буде, изводити моје композиције. Следеће лето, које ће провести у Аспену (одскочна даска за младе диригенте), вероватно је најважнији тренутак у његовој каријери. У сваком случају, како буде да буде, мени је довољно што ми је рекао да сања да ће једног дана извести „Слово о светлости” и Електричну симфонију.

Мухарем Шеховић

---------------------------------------------------

Глемзер за клавиром

Осим Куленовићевог дела, вечерас је на програму и Бетовенов Четврти клавирски концерт, у извођењу изванредног немачког пијанисте Бернда Глемзера, и симфонијска поема Рихарда Штрауса „Живот јунака”. Што се „јунака” тиче, биће то концертмајстор Београдске филхармоније Мирослав Павловић, а оркестром ће дириговати Дорон Соломон, гост из Израела.