Ksenija Dragunska spada među najpoznatije predstavnike novog pokolenja savremenih ruskih dramskih pisaca. Autor je dvadesetak drama, koje se izvode u Rusiji i inostranstvu, a neke od njih („Piti, pevati, plakati”, „Osećaj brade”, „Jedini s broda”) dostupne su i našim čitaocima u periodici i zbornicima. Kćerka je klasika ruske dečje književnosti Viktora Dragunskog i sestra politikologa Denisa Dragunskog. Živi u Moskvi.

Ovih dana, Ksenija Dragunska boravi u Beogradu, gde je, kao i prethodnih godina, gošća Bitefa.

Devedesete godine prošlog veka u ruskoj dramskoj književnosti obeležio je pokret poznat pod imenom „Nova ruska drama”. Kako biste okarakterisali taj pokret?

Po mom shvatanju, „Nova drama” je zajednica dramaturga i reditelja koja je nastala uz festival savremene dramaturgije „Ljubimovka”, gde su mnogi autori, među ostalima i ja, početkom devedesetih započeli svoju karijeru. Tada je bilo teško dovesti savremeni dramski tekst do scene, do prave predstave. Takvo stanje nasleđeno je od sovjetske „gerontokratije”, kada autora mlađeg od pedeset godina niko nije smatrao za čoveka; to je bio „početnik”, „mladi talenat”. Ali, pojavio se „Debi-centar”, zatim „Centar za savremenu dramaturgiju i režiju”, kasnije – pozorišta „Dok” i „Praksa”. Moje starije kolege i ideolozi „Nove drame” – Lena Gremina, Miša Ugarov – debitovali su kao četrdesetogodišnjaci. Autori iz moje generacije – kao tridesetogodišnjaci. Sada debituju i sa dvadeset godina. Svakako, došlo je do prodora, probijen je zid, i sada se savremeni komadi igraju mnogo više. To je lična zasluga Gremine, Ugarova i niza drugih ljudi.

Kakvo je danas stanje „nove ruske drame”?

Možda zbog toga što ja u svemu vidim smešne strane, čini mi se da je „Nova drama” – nekakav komitet komsomola naopačke. Eto, ranije je bilo potrebno da se piše o izgradnji zemlje ili kroćenju Jeniseja da bi te priznali kao ideološki ispravnog, kao svog. A sada – o incestu, narkomanima, robijašima. Ranije je trebalo uzviknuti „Živeo KPSS”, a sada „J.... ti mater”. A inače je sve isto. Pa, možda je najznačajnija sadržajna razlika u odnosu na tradiciju ruske dramaturgije – odsustvo „sažaljenja za posrnule”, uskraćivanje gledaocu luksuza utehe, „kulturnog jastuka”... Pod „jastukom”, inače, podrazumevam hrišćanske vrednosti. To jest, ako se pozorište nekad smatralo, po Gogolju, „katedrom, s koje se svetu može reći mnogo šta dobro”, prema „Novoj drami” sada je to nekakva kutija na smetlištu na koju se možete uspentrati i urlati svetu kojekakve nepristojne gadosti. Šalim se, naravno, ali zapravo je baš tako... U našoj zemlji pozorište je vrlo raznoliko. Negde kao da si zabasao u sedamdesete godine prošlog veka, a negde – na drugu planetu. Čega sve nema! Za sada još „cvetaju svi cvetovi”, to je zdrava situacija, i u tome vidim osnovu za budući uzlet ruskog pozorišta.

Kakav je vaš odnos prema tradiciji ruske drame?

Nezavisno od toga da li to želimo ili ne, mi svakako jesmo pod uticajem ruske dramaturške tradicije. Svi smo mi izašli iz Čehova. Čehov je – genijalan pisac, prozaista, kome niko nije i neće biti ravan, lovac neuhvatljivog, tumač neizrecivog, koji je zabeležio nešto tako univerzalno, neku takvu konstantu ruskog karaktera i ruske stvarnosti da ga niko ne može nadmašiti. Besmislenost i prolaznost dugog ništavnog života, potreba da čovek bude vrlo nesrećan kako bi bio potpuno srećan, to su komponente ruskog doživljaja sveta i one su nepromenljive. I baš Čehov ih je izrazio. Čehova kod nas nedovoljno poznaju. Znaju se samo njegove pričice i drame – izlizane, pokvarene velikim brojem neuspelih izvedbi. S dramama je jednostavno došlo do nekakvog nesporazuma, fatalne greške, čije posledice će još dugo osećati generacije naših pozorišnih poslenika. Ali o Čehovu mogu u nedogled, to je posebna tema...

Prošle godine dobili ste uglednu nagradu „Ilja Kormiljcev” za dramu „Zagušenje”. Da li se može reći da ste angažovani pisac?

Ja sigurno nisam angažovani pisac. Kod nas sada uopšte ne može biti angažovanih autora, pošto ne postoji neka ideologija koju bi država podsticala u umetnosti. Postoje određene grupe, koje izmišljaju razne nagrade i dodeljuju ih jedne drugima. Ali ja im ne pripadam. Ja sam usamljenik, uvek sama za sebe. Nagrada „Ilja Kormiljcev” bila je za mene veliko iznenađenje. Ona se dodeljuje za izrazito socijalan stav u prozi, dramaturgiji, rok-poeziji, publicistici i, čini mi se, kulturologiji. A „Zagušenje” jeste izrazito socijalna drama, tako da je u tom pogledu sve kako treba. Uzgred, ta nagrada nema materijalni ekvivalent.

Vi ste takođe i poznati pisac za decu. Kako se dečja književnost i dramaturgija slažu u vašem stvaralaštvu?

Pisala sam za decu dok je moj sin bio mali. Tada su sve te bajke, drame, priče, što se kaže, „navirale”. Mogla sam samo da ih zapisujem, to su bila gotova dela. Ono što pišem sada, jednako mogu da čitaju i odrasli i deca. U čemu je tu tajna, ne znam. Možda u tome što su, po mom čvrstom ubeđenju, svi ljudi – deca. Čovek ne stiže da odraste, da se promeni iznutra, život je prekratak. Uglavnom, mogu da kažem da moje priče nisu ni za decu ni za odrasle, već za svakoga ko ima više od dve vijuge u glavi i smisao za humor. Nova knjiga huliganskih priča treba da mi izađe na jesen, i sigurna sam da će neki odrasli čitaoci, a možda i deca, odmah povikati „Zar je moguće? Ovo treba zabraniti! Šta rade urednici?” Meni bi to bilo vrlo drago. Ne želim više nikome da se sviđam. Sada je za mene izvor nadahnuća neprihvatanje. Ako moji tekstovi nekoga nerviraju, znači da stvarno nešto vrede.

Kako, po vašem mišljenju, treba da izgleda idealan dramski tekst?

Idealan dramski tekst, tekst za pozorište je – odsustvo teksta. To je svetlosna partitura u kombinaciji sa zvučnom, uputstva glumcima kako da se kreću, kuda da gledaju, u kom trenutku da se počešu, kada da zaplaču. Evo, ja nisam videla kako izgleda tekst predstave Hajnera Gebelsa „Štifterove stvari” (Bitef 2008)... Možda je to idealan dramski tekst za mene. Mada se tamo u jednom trenutku čuje govor, sećam se da sam se oneraspoložila kada sam čula... Ali u celini to je, svakako, blizu ideala. Želela bih da napišem nešto slično, u tom duhu. Ili da ljudi govore, ali na nerazumljivom jeziku. Neizostavno ću tako nešto uraditi. Kako gledalac ništa ne bi razumeo, ali bi poželeo da razume. Ćutanje, šapat, galimatijas. No more wards, ladies and gentlemen...