Ксенија Драгунска

Ксенија Драгунска спада међу најпознатије представнике новог поколења савремених руских драмских писаца. Аутор је двадесетак драма, које се изводе у Русији и иностранству, а неке од њих („Пити, певати, плакати”, „Осећај браде”, „Једини с брода”) доступне су и нашим читаоцима у периодици и зборницима. Кћерка је класика руске дечје књижевности Виктора Драгунског и сестра политиколога Дениса Драгунског. Живи у Москви.

Ових дана, Ксенија Драгунска борави у Београду, где је, као и претходних година, гошћа Битефа.

Деведесете године прошлог века у руској драмској књижевности обележио је покрет познат под именом „Нова руска драма”. Како бисте окарактерисали тај покрет?

По мом схватању, „Нова драма” је заједница драматурга и редитеља која је настала уз фестивал савремене драматургије „Љубимовка”, где су многи аутори, међу осталима и ја, почетком деведесетих започели своју каријеру. Тада је било тешко довести савремени драмски текст до сцене, до праве представе. Такво стање наслеђено је од совјетске „геронтократије”, када ауторa млађeг од педесет година нико није сматрао за човека; то је био „почетник”, „млади таленат”. Али, појавио се „Деби-центар”, затим „Центар за савремену драматургију и режију”, касније – позоришта „Док” и „Пракса”. Моје старије колеге и идеолози „Нове драме” – Лена Гремина, Миша Угаров – дебитовали су као четрдесетогодишњаци. Аутори из моје генерације – као тридесетогодишњаци. Сада дебитују и са двадесет година. Свакако, дошло је до продора, пробијен је зид, и сада се савремени комади играју много више. То је лична заслуга Гремине, Угарова и низа других људи.

Какво је данас стање „нове руске драме”?

Можда због тога што ја у свему видим смешне стране, чини ми се да је „Нова драма” – некакав комитет комсомола наопачке. Ето, раније је било потребно да се пише о изградњи земље или кроћењу Јенисеја да би те признали као идеолошки исправног, као свог. А сада – о инцесту, наркоманима, робијашима. Раније је требало узвикнути „Живео КПСС”, а сада „Ј.... ти матер”. А иначе је све исто. Па, можда је најзначајнија садржајна разлика у односу на традицију руске драматургије – одсуство „сажаљења за посрнуле”, ускраћивање гледаоцу луксуза утехе, „културног јастука”... Под „јастуком”, иначе, подразумевам хришћанске вредности. То јест, ако се позориште некад сматрало, по Гогољу, „катедром, с које се свету може рећи много шта добро”, према „Новој драми” сада је то некаква кутија на сметлишту на коју се можете успентрати и урлати свету којекакве непристојне гадости. Шалим се, наравно, али заправо је баш тако... У нашој земљи позориште је врло разнолико. Негде као да си забасао у седамдесете године прошлог века, а негде – на другу планету. Чега све нема! За сада још „цветају сви цветови”, то је здрава ситуација, и у томе видим основу за будући узлет руског позоришта.

Какав је ваш однос према традицији руске драме?

Независно од тога да ли то желимо или не, ми свакако јесмо под утицајем руске драматуршке традиције. Сви смо ми изашли из Чехова. Чехов је – генијалан писац, прозаиста, коме нико није и неће бити раван, ловац неухватљивог, тумач неизрецивог, који је забележио нешто тако универзално, неку такву константу руског карактера и руске стварности да га нико не може надмашити. Бесмисленост и пролазност дугог ништавног живота, потреба да човек буде врло несрећан како би био потпуно срећан, то су компоненте руског доживљаја света и оне су непроменљиве. И баш Чехов их је изразио. Чехова код нас недовољно познају. Знају се само његове причице и драме – излизане, покварене великим бројем неуспелих изведби. С драмама је једноставно дошло до некаквог неспоразума, фаталне грешке, чије последице ће још дуго осећати генерације наших позоришних посленика. Али о Чехову могу у недоглед, то је посебна тема...

Прошле године добили сте угледну награду „Иља Кормиљцев” за драму „Загушење”. Да ли се може рећи да сте ангажовани писац?

Ја сигурно нисам ангажовани писац. Код нас сада уопште не може бити ангажованих аутора, пошто не постоји нека идеологија коју би држава подстицала у уметности. Постоје одређене групе, које измишљају разне награде и додељују их једне другима. Али ја им не припадам. Ја сам усамљеник, увек сама за себе. Награда „Иља Кормиљцев” била је за мене велико изненађење. Она се додељује за изразито социјалан став у прози, драматургији, рок-поезији, публицистици и, чини ми се, културологији. А „Загушење” јесте изразито социјална драма, тако да је у том погледу све како треба. Узгред, та награда нема материјални еквивалент.

Ви сте такође и познати писац за децу. Како се дечја књижевност и драматургија слажу у вашем стваралаштву?

Писала сам за децу док је мој син био мали. Тада су све те бајке, драме, приче, што се каже, „навирале”. Могла сам само да их записујем, то су била готова дела. Оно што пишем сада, једнако могу да читају и одрасли и деца. У чему је ту тајна, не знам. Можда у томе што су, по мом чврстом убеђењу, сви људи – деца. Човек не стиже да одрасте, да се промени изнутра, живот је прекратак. Углавном, могу да кажем да моје приче нису ни за децу ни за одрасле, већ за свакога ко има више од две вијуге у глави и смисао за хумор. Нова књига хулиганских прича треба да ми изађе на јесен, и сигурна сам да ће неки одрасли читаоци, а можда и деца, одмах повикати „Зар је могуће? Ово треба забранити! Шта раде уредници?” Мени би то било врло драго. Не желим више никоме да се свиђам. Сада је за мене извор надахнућа неприхватање. Ако моји текстови некога нервирају, значи да стварно нешто вреде.

Како, по вашем мишљењу, треба да изгледа идеалан драмски текст?

Идеалан драмски текст, текст за позориште је – одсуство текста. То је светлосна партитура у комбинацији са звучном, упутства глумцима како да се крећу, куда да гледају, у ком тренутку да се почешу, када да заплачу. Ево, ја нисам видела како изгледа текст представе Хајнера Гебелса „Штифтерове ствари” (Битеф 2008)... Можда је то идеалан драмски текст за мене. Мада се тамо у једном тренутку чује говор, сећам се да сам се онерасположила када сам чула... Али у целини то је, свакако, близу идеала. Желела бих да напишем нешто слично, у том духу. Или да људи говоре, али на неразумљивом језику. Неизоставно ћу тако нешто урадити. Како гледалац ништа не би разумео, али би пожелео да разуме. Ћутање, шапат, галиматијас. No more wards, ladies and gentlemеn...