„Makar u poslednjem času treba pronaći ljudskost”, moto je romana o smaku sveta Aleksandra Šurbatovića „Upokojavanje prosektora Majerhofera”, objavljenog u ediciji „Putevi, Proza na putu” izdavačke kuće „Mono i Manjana”. Ova knjiga, „koja slika lice i naličje savremenog sveta i mesto književnosti u njemu”, nagrađena je priznanjem „Poziv na putovanje”, za 2011. godinu, zajedno sa romanom „Ej” Krste Popovskog. Prati poslednje trenutke u životu Kristijana Majerhofera Mlađeg, prosektora u lokalnoj bolnici u Hajdelbergu, a pretvara se u „metafizički triler”.

Kako ste dobili podstrek da napišete roman tako različit u odnosu na uobičajenu domaću prozu, koji uzore ima u klasicima svetske književnosti, i koji se bavi neiscrpnom idejom smrti?

Verujem da je smrt način na koji čovek stiče izgubljenu ravnotežu. Život je nalik preplašenom čovečuljku koji širom raširenih ruku hoda po žici nad ambisom i teturajući se pokušava da uspostavi ravnotežu koja iz njegove perspektive ima neprocenjivu vrednost. Ima i onih koji prelaze taj put zatvorenih očiju, skoro sa sigurnošću mesečara, ali kad-tad moraju da ih otvore i prvo što će ugledati biće taj ambis koji zjapi pod njima. Ipak, najgore je onima koji tek u padu otvore oči, kao prosektor Majerhofer. Zamislite da vas neko uspavanog baci iz aviona, doduše s padobranom na leđima, ali ko će se setiti da povuče spasonosnu ručicu? Upravo se to dešava junaku ovog romana: on pada, strašno je to buđenje, i sva njegova razmišljanja tiču se duhovnih ekvilibrijumskih „proračuna”. Zašto padam, gde ću pasti i da li sam gore na onoj žici učinio nešto što će ublažiti taj pad? Upokojavanje je samo druga reč za taj proces ponovnog nalaženja dragocene ravnoteže.

Zbog čega priča baš u Hajdelbergu, baš u Nemačkoj?

Ovaj roman je omaž velikom nemačkom pesniku Fridrihu Helderlinu, koji je od filozofskih pitanja stvarao estetske kategorije i u čijem književnom naručju sam, da se izrazim njegovim rečnikom, stekao stas. Poenta ovog romana je da radnju i likove možete smestiti bilo gde na zemaljskoj kugli i u bilo koje vreme, a da oni ne izgledaju izmešteni. Hajdelberg je odabran u čast velikog pesnika, kao neka vrsta metafizičkog toponima koji ukazuje na stanje duha a ne na geografsku odrednicu.

Osobena je forma ove knjige, nižu se fluidne, dugačke, rečenice u odvojenim pasusima, nalik na muzičke stavove. Koliko vam muzika znači dok pišete?

Borhes je rekao da poezija pretpostavlja intenzitet koji u prozi nije dopušten. Moja ideja je bila da u romanu ipak pokušam da zadržim te muzičke elemente, ritam i „metar”, a da mu pri tom ne uskratim prozne prerogative. Zamišljao sam kako bih mogao da „prepričam” Bahovu fugu i zaključio da bi najprirodniji način bila duga rečenica, sa puno zareza i tačkom samo na kraju stava.

Bez mnogo događaja, prisutni su tu i „moderni” osećaji apsurda smrti, egzistencijalne zebnje, motiv pobune tela, paradoks suočavanja iracionalnog i želje za konačnim saznanjem. Kako u odnosu na ova klasična filozofska pitanja vidite kretanje naše, pa i evropske književnosti?

Što se tiče naše književnosti, ne vidim ja tu mnogo „kretanja”. Pasje vreme – pasja i književnost. Na kritiku ne vredi trošiti reči: oni koji poznaju književnost ili ćute ili pišu političke pamflete, a kolo vode oni kojima je u školi srpski bio drugi jezik. Književne teme postaju banalno jednostavne, književni junaci bolno dvodimenzionalni. Ni u Evropi, čini mi se, nije mnogo bolja situacija kad su neki od najznačajnijih evropskih pisaca, Kazuo Išiguro i Salman Ruždi, iz Japana i Indije. U čitavom svetu politička korektnost kao da je postala ultimativni filozofski model. Ljudi sve više gube slobodu, a nikad se manje nisu bunili zbog toga. Setite se samo koliko je bilo više hrabrosti, i građanske i umetničke, pre 40, 50 godina. Setite se koje su književne veličine tada gospodarile svetskom književnom scenom: Fokner, Kami, Sabato, Kortasar, Andrić. Danas se ljudi ozbiljno bave instant mudrostima Koelja, a onim malo ozbiljnijim Murakami dođe kao neki pandan Markesu. I pri tom, istinski velikim piscima dodeljuju Nobelovu nagradu – Saramagu, Ljosi – tek kad ovi zaprete da će umreti.

Volite T. S. Eliota, pored ostalog priređivali ste i zbirke njegove poezije. Koliko je na vas, u slučaju ovoga romana, uticao taj eliotovski osećaj „žaljenja za neistraženim situacijama”, emocionalne izgladnelosti?

Eliot bi za mene uvek bio pravi odgovor na vaše prethodno pitanje o odnosu filozofije i književnosti. On je znao kako da svakodnevno i nepoetsko pretvara u poeziju, kako da se bavi istim pitanjima kao i Ajnštajn, a da pri tom od toga stvori lepu umetnost. Znao je da velika pitanja zahtevaju i velike odgovore, mada ne obavezno i tačne. Danas umetnici više vole tačne odgovore pa se zato i bave malim temama.

Koliko je to danas slučaj sa modernim životom, ljudi žive u najvećoj slobodi, a izjedaju ih nove ugušene strasti?

Kao što rekoh, ne slažem se da su ljudi danas slobodniji. Stvoren je samo privid slobode: dozvoljeno je pljuvati po predsedniku ali ne i po trotoaru, ili, ne daj bože, pogrešno parkirati. Granice su otvorene, ali ako nisi došao da potrošiš svoj teško zarađeni novac, onda i nisi baš dobrodošao. Prodavnice su pune, ali su novčanici prazni. I banke moraju od nečeg da žive. Ko je još lud da nešto loše kaže o Mendeli, Majci Terezi ili Ivi Andriću?! Ekologija je postala glavna religija našeg vremena i utočište za mediokritete. Autocenzura postiže veće rezultate od bilo kakvog represivnog zakona. Čak su i policajci fini i kulturni, a nikad nismo plaćali više kazni. Pušači su postali izopštenici iz društva, nakaze žutih zuba koje truju nedužnu decu, a sa druge strane nas kljukaju genetski modifikovanom hranom od koje samo što nam repovi ne porastu: kockastim lubenicama, plastičnim paradajzom i krastavcem koji ne sme da bude zakrivljen više od osam stepeni.

Prvi korak duha jeste da počinje da razlikuje ono što je istinito od onoga što je lažno. Vaš junak u poslednjim trenucima života odvaja upravo te dve stvari?

Kada bi ljudi znali samo onu osnovnu stvar, šta je dobro a šta loše, svet bi bio mnogo lepše mesto za život. Sama istina proizilazi iz tog jednostavnog saznanja. Na primer, nije dobro maltretirati bake po parkovima, ili loše je ubiti svog komšiju, ili pedeset komšija, ili celo selo komšija. I tu nema izuzetaka. Nema „ali”. Toliko je prosto. Jednostavno, ne ugrožavaj druge ljude i pusti ih da budu šta hoće i kakvi hoće.

Marina Vulićević