Pod pretpostavkom idealnih uslova koji bi podrazumevali priliv novca prema planu, ako bi sutra započeli građevinski radovi na Narodnom muzeju u Beogradu, onda bismo u novu zgradu na Trgu slobode mogli da uđemo već 2012. godine. Građevinski radovi trajali bi dve, a postavka godinu dana. Početku građevinskih radova prethodilo bi iseljenje spakovanih umetničkih dela iz Narodnog muzeja koje bi trajalo oko dva i po meseca, tvrdi Tatjana Cvjetićanin, direktorka Narodnog muzeja u Beogradu, objašnjavajući u razgovoru za „Politiku” gde je i kako „zapela” priča o rekonstrukciji Narodnog muzeja.

Podsetimo, Ministarstvo kulture je nakon izvršene ekspertize projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja proglasilo ugovor između Narodnog muzeja i firme „Kunstrans” o skladištenju umetnina ništavnim, a ceo projekat skupim.

O čemu je bilo reči na Vašem sastanku sa državnom sekretarkom prošle nedelje u Ministarstvu kulture?

Razgovaralo se o mogućim načinima da se nastavi sa poslovima rekonstrukcije. Bilo je reči i o tome da budžet nije jedino sredstvo finansiranja, već bi trebalo koristiti alternativna sredstva. Takođe, razgovarali smo i o načinima da se reši problem bezbednosti i čuvanja umetnina koje čekaju spakovane u Narodnom muzeju.

Šta sve podrazumevaju alternativni načini finansiranja?

Ono što smo i do sada radili. Donacije, sponzorska sredstva za određene stvari, što znači da su to sredstva koja se usmeravaju za sasvim određenu namenu. Na primer, sredstva za klimatizaciju ili protivpožarnu zaštitu, sredstva za uređenje galerije, kao što je grčka fondacija „Leventis” donirala uređenje Atrijuma Narodnog muzeja. Svi koji daju novac vole da znaju gde je taj novac otišao, odnosno u koju je svrhu iskorišćen. Najteže je naći donatora za vodovod i kanalizaciju, ili za početak radova na gradilištu.

Koliko ste do sada iskoristili mogućnost donacija?

Onoliko koliko smo mogli. Počelo je s donatorskom večerom, imali smo prilog srednjoškolske organizacije „Bunt za Beograd” koja je za rekonstrukciju Narodnog muzeja uplatila 280.000 dinara, što naravno nije grandiozna suma, ali nama jedna od najdražih, jer pokazuje brigu najmlađe, srednjoškolske populacije za Narodni muzej. Suština je uvek u tome da, pre svega, postoji volja države da doprinese nacionalnoj instituciji.

Zašto nije bilo tendera kada je sklapan ugovor sa „Kunstransom” o iznajmljivanju prostora za smeštaj umetnina?

Prema svim informacijama i potvrdama koje smo imali bilo je jasno da ne postoje bezbrojne mogućnosti kada su u pitanju preduzeća, prostor i stručnjaci koji bi mogli da obezbede adekvatne uslove skladištenja. Pitali smo i vojsku, ali nikada nismo dobili pozitivan odgovor. Za jednu zgradu iz njihovog školskog sistema rečeno nam je da je namenjena njihovim potrebama. Probali smo da dobijemo zgradu bivšeg „Centrokopa”, ovde u Čika-Ljubinoj, kao i jednu kasarnu, ali bez uspeha. Raspitivali smo se i zvanično i nezvanično, pitali smo i za zgradu SIV-a, ali rečeno nam je da je namenjena drugim aktivnostima. Čak smo pokušali da dobijemo i zgradu Predsedništva u kojoj je nekada bio Muzej kneza Pavla, a bilo je i predloga da se napravi jedan kompleks koji bi poslužio svim muzejima koje čeka adaptacija jer, nismo mi jedini. Našli smo prostor za kancelarije zaposlenih, a deo umetnina smestili smo u trezor Narodne banke. Dokle smo mogli, uradili smo. Ali problemi prostora nisu samo naši. Zahvaljujući tome što smo imali uvid u dugogodišnji način poslovanja „Kunstransa” i usluge koje pruža muzejima u Beču, na osnovu toga što je već postojao prostor, opredelili smo se za ovu firmu. Bezbednost umetničkih dela bila je za nas najvažnije pitanje, na koje svi povremeno zaborave.

Ministarstvo vam stavlja na teret činjenicu da u vreme kada je sklapan ugovor sa „Kunstransom” depo za čuvanje umetnina nije ni postojao, što opovrgava tvrdnju da je ta firma bila jedini ponuđač. Kako to objašnjavate?

Taj depo je postojao. To je bilo skladište koje je firma „Kunstrans” kupila i već koristila za svoje potrebe. Ali, mi smo tražili adaptaciju po najvišim mogućim standardima i sklopili ugovor o saradnji na skladištenju kulturnih dobara.

Stalno se govori o benzinskoj pumpi koja je u blizini depoa i predstavlja potencijalnu opasnost?

Koliko mi je poznato, ta pumpa nije u funkciji. Nema dozvolu za rad. Ali i ako bi depo za čuvanje umetnina bio u centru grada, opet ćete naći i benzinske pumpe i druge zagađivače koji bi predstavljali potencijalnu opasnost za bezbednost umetničkih dela.

U izveštaju Ministarstva kulture navodi se da je do sada za konsultantske usluge plaćeno oko 23 miliona dinara.

To nisu konsultantske usluge, to je administriranje projekta.

Šta to znači?

To znači rukovođenje kompletnim projektom koji po svojoj složenosti prevazilazi mogućnosti Narodnog muzeja.

Ko rukovodi, šta se sve plaća?

Rukovodi Konzorcijum Solomko Projman kao menadžer projekta izabran na tenderu kada su u komisiji bili i predstavnici Ministarstva kulture. Arhitekta profesor Milan Rakočević radi glavni projekat koji ima 37 knjiga, tu je i kompletno povezivanje, usaglašavanje, provera projektne dokumentacije, tehnička kontrola, dokumentacija vezana za gradnju, priprema poslova. To je dokumentacija, poslovi koji nisu „vidljivi”. U fazi gradnje, menadžer projekta je onaj ko je stalno na gradilištu. To nisu konsultanti, u smislu da ja zovem nekog da me savetuje pa ga plaćam, nego su to ljudi koji rade posao.

Kako je zamišljena fazna rekonstrukcija koju sada predlaže Ministarstvo kulture?

Pitanje je šta je fazna rekonstrukcija. I ono što mi nameravamo da radimo, jeste fazno. Tako i konkurišemo za sredstva. Prave se određene faze u projektu koje su logične. Ali, ako to znači sprat po sprat, onda stvari stoje drugačije. Na primer, ako stavimo u funkciju samo prvi sprat, i ako postavimo klima-uređaje, instalacije neće moći da izdrže jer su u lošem stanju. Nemamo ni ventilaciju, što znači da ćemo opet leti otvarati prozore, na temperaturi od 40 stepeni. Za slučaj da u zgradi Narodnog muzeja za to vreme ostanu kulturna dobra, ona moraju da budu kompletno spakovana u sanduke, a to je ozbiljna kvadratura, daleko veća nego kada su slike na pokretnim panelima. I zamislite sada da mi to nosimo gore-dole, da prolaze radnici, da dolaze ljudi da gledaju izložbu, i da pri tom još brinemo o bezbednosti... Ako radite sprat po sprat, opet morate da pravite projekat.

Da li ste to predočili Ministarstvu kulture?

Jesam.

I šta očekujete?

Razumevanje.