Татјана Цвјетићанин (Фото Д. Јевремовић)

Под претпоставком идеалних услова који би подразумевали прилив новца према плану, ако би сутра започели грађевински радови на Народном музеју у Београду, онда бисмо у нову зграду на Тргу слободе могли да уђемо већ 2012. године. Грађевински радови трајали би две, а поставка годину дана. Почетку грађевинских радова претходило би исељење спакованих уметничких дела из Народног музеја које би трајало око два и по месеца, тврди Татјана Цвјетићанин, директорка Народног музеја у Београду, објашњавајући у разговору за „Политику” где је и како „запела” прича о реконструкцији Народног музеја.

Подсетимо, Министарство културе је након извршене експертизе пројекта реконструкције Народног музеја прогласило уговор између Народног музеја и фирме „Кунстранс” о складиштењу уметнина ништавним, а цео пројекат скупим.

О чему је било речи на Вашем састанку са државном секретарком прошле недеље у Министарству културе?

Разговарало се о могућим начинима да се настави са пословима реконструкције. Било је речи и о томе да буџет није једино средство финансирања, већ би требало користити алтернативна средства. Такође, разговарали смо и о начинима да се реши проблем безбедности и чувања уметнина које чекају спаковане у Народном музеју.

Шта све подразумевају алтернативни начини финансирања?

Оно што смо и до сада радили. Донације, спонзорска средства за одређене ствари, што значи да су то средства која се усмеравају за сасвим одређену намену. На пример, средства за климатизацију или противпожарну заштиту, средства за уређење галерије, као што је грчка фондација „Левентис” донирала уређење Атријума Народног музеја. Сви који дају новац воле да знају где је тај новац отишао, односно у коју је сврху искоришћен. Најтеже је наћи донатора за водовод и канализацију, или за почетак радова на градилишту.

Колико сте до сада искористили могућност донација?

Онолико колико смо могли. Почело је с донаторском вечером, имали смо прилог средњошколске организације „Бунт за Београд” која је за реконструкцију Народног музеја уплатила 280.000 динара, што наравно није грандиозна сума, али нама једна од најдражих, јер показује бригу најмлађе, средњошколске популације за Народни музеј. Суштина је увек у томе да, пре свега, постоји воља државе да допринесе националној институцији.

Зашто није било тендера када је склапан уговор са „Кунстрансом” о изнајмљивању простора за смештај уметнина?

Према свим информацијама и потврдама које смо имали било је јасно да не постоје безбројне могућности када су у питању предузећа, простор и стручњаци који би могли да обезбеде адекватне услове складиштења. Питали смо и војску, али никада нисмо добили позитиван одговор. За једну зграду из њиховог школског система речено нам је да је намењена њиховим потребама. Пробали смо да добијемо зграду бившег „Центрокопа”, овде у Чика-Љубиној, као и једну касарну, али без успеха. Распитивали смо се и званично и незванично, питали смо и за зграду СИВ-а, али речено нам је да је намењена другим активностима. Чак смо покушали да добијемо и зграду Председништва у којој је некада био Музеј кнеза Павла, а било је и предлога да се направи један комплекс који би послужио свим музејима које чека адаптација јер, нисмо ми једини. Нашли смо простор за канцеларије запослених, а део уметнина сместили смо у трезор Народне банке. Докле смо могли, урадили смо. Али проблеми простора нису само наши. Захваљујући томе што смо имали увид у дугогодишњи начин пословања „Кунстранса” и услуге које пружа музејима у Бечу, на основу тога што је већ постојао простор, определили смо се за ову фирму. Безбедност уметничких дела била је за нас најважније питање, на које сви повремено забораве.

Министарство вам ставља на терет чињеницу да у време када је склапан уговор са „Кунстрансом” депо за чување уметнина није ни постојао, што оповргава тврдњу да је та фирма била једини понуђач. Како то објашњавате?

Тај депо је постојао. То је било складиште које је фирма „Кунстранс” купила и већ користила за своје потребе. Али, ми смо тражили адаптацију по највишим могућим стандардима и склопили уговор о сарадњи на складиштењу културних добара.

Стално се говори о бензинској пумпи која је у близини депоа и представља потенцијалну опасност?

Колико ми је познато, та пумпа није у функцији. Нема дозволу за рад. Али и ако би депо за чување уметнина био у центру града, опет ћете наћи и бензинске пумпе и друге загађиваче који би представљали потенцијалну опасност за безбедност уметничких дела.

У извештају Министарства културе наводи се да је до сада за консултантске услуге плаћено око 23 милиона динара.

То нису консултантске услуге, то је администрирање пројекта.

Шта то значи?

То значи руковођење комплетним пројектом који по својој сложености превазилази могућности Народног музеја.

Ко руководи, шта се све плаћа?

Руководи Конзорцијум Соломко Пројман као менаџер пројекта изабран на тендеру када су у комисији били и представници Министарства културе. Архитекта професор Милан Ракочевић ради главни пројекат који има 37 књига, ту је и комплетно повезивање, усаглашавање, провера пројектне документације, техничка контрола, документација везана за градњу, припрема послова. То је документација, послови који нису „видљиви”. У фази градње, менаџер пројекта је онај ко је стално на градилишту. То нису консултанти, у смислу да ја зовем неког да ме саветује па га плаћам, него су то људи који раде посао.

Како је замишљена фазна реконструкција коју сада предлаже Министарство културе?

Питање је шта је фазна реконструкција. И оно што ми намеравамо да радимо, јесте фазно. Тако и конкуришемо за средства. Праве се одређене фазе у пројекту које су логичне. Али, ако то значи спрат по спрат, онда ствари стоје другачије. На пример, ако ставимо у функцију само први спрат, и ако поставимо клима-уређаје, инсталације неће моћи да издрже јер су у лошем стању. Немамо ни вентилацију, што значи да ћемо опет лети отварати прозоре, на температури од 40 степени. За случај да у згради Народног музеја за то време остану културна добра, она морају да буду комплетно спакована у сандуке, а то је озбиљна квадратура, далеко већа него када су слике на покретним панелима. И замислите сада да ми то носимо горе-доле, да пролазе радници, да долазе људи да гледају изложбу, и да при том још бринемо о безбедности... Ако радите спрат по спрат, опет морате да правите пројекат.

Да ли сте то предочили Министарству културе?

Јесам.

И шта очекујете?

Разумевање.