Абдулах Сидран

Од нашег дописника

Горажде,  јануара – Већ четврту годину Абдулах Сидран живи на периферији Горажда. Tу је са супругом Сабијом и сином и кћерком, основцима, нашао свој животни и стваралачки мир. У пространој и светлој радној соби, уз мноштво књига, записа и фотографија налази се и компјутер на који се, како каже, „морао прешалтати у позним годинама”. Показује нам пожутели и напола исцепани примерак „Политике” од 15. јуна 1938. године, на коме је фотографија „Абдулаха Сидрана који скаче смртоносну ласту, негде на мору”! Пошто је рођен 1944. године, објашњава нам да се, у ствари, ради о његовом стрицу по коме је добио име.

Сидран каже да је дугогодишњи читалац „Политике” и да је, зато што је нема на киосцима у Горажду, купује у суседном Новом Горажду.

У једном интервјуу сте изјавили да сте Сарајево напустили, између осталог, из разлога „менталне хигијене”.  Да ли сте се преселили у Горажде и због љутње на главни град БиХ?

Било би то сувише једноставно и наивно. Човек се на властиту жену наљути хиљаду пута, па је не оставља. Много се разноврсних разлога и мотива стекло у мојој одлуци да се повучем у осаму, на село, у мир и тишину. Од здравствених, психолошких и финансијских, до професионалних и филозофских. Зашто би монашки, тј. дервишки начин живота припадао само религијским људима и био само њихова привилегија? Зар није Леонард Коен, песник и музичар, десет година провео у будистичком манастиру? И ено га, у 75. години прави најлепшу музику и ради најбоље концерте. Истина, између мене и сарајевских, тј. Федералних, власти постоје неки озбиљни несведени рачуни (понижавајућа пензија, неподношљив и неправичан стамбени кредит), и ја сам им се склонио с очију. Нека не гледају у моје огорчење. Покушавам своје проблеме решити мимо њих.

И поред тешких ратних рана одлучили сте се на, да тако кажемо, обнављање покиданог међунационалног и међудржавног културног дијалога.

Крупне су то речи да би се могле односити на песничког усамљеника какав сам ја и буквално већ неколико година. О међудржавном културном дијалогу немам појма, а међунационални дијалог никада нисам ни прекидао. С онима који умеју и желе разговарати. Наш је проблем, међутим, у томе што друштвену и политичку елиту не чини такав, за дијалог спреман и способан, свет. Него је чине дојучерашње ништице и маргиналци, они што, како каже Бродски, „тамо где ми употребљавамо придев – употребљавају пиштољ”. Ту смо ми и беспомоћни и непотребни.

Да ли сте током свих ових година, упркос разликама, остали у контакту са пријатељима из бивше Југославије?

Да, колико год је то било могуће. Моја књижевна генерација није функционисала на примарно националним одређењима, много шта нам је било важније од тога. Национални идентитет никако није имао предност над другим врстама наших идентитета. Ако се сваки од нас упињао да буде најбољи, није то чинио да би био најбољи у Срба, најбољи у Хрвата, најбољи у Бошњака – него да би, „успевши се у висине”, престао бити само Србин, само Хрват, само Бошњак... Већина писаца моје генерације и данас тако размишља. И та су пријатељства остала нетакнута, чак и када постоје одређена идејно-политичка неслагања, и различита тумачења наше новије историје. Као што дрински сплавари знају напамет сваку подводну опасну стену, па скрећу сплав на сигурну удаљеност од ње, тако рецимо Горан Бабић и ја тачно знамо опасна места наших дијалога, па их на време ескивирамо. Од онога што је могуће расправити, не бежимо.

Слажете ли се да би јавни и културни ствараоци у БиХ требало, у духу истинске толеранције, да следе Ваш пример?

Нека свако следи своју памет, свој морални инстинкт и своју судбину. Апстрактна толеранција не значи ништа, нити ја икоме могу бити пример и узор. Нисам ни толерантан колико се вама чини. Још увек сам, рецимо, бесан због чињенице да су мојој драми „У Зворнику ја сам оставио своје срце” отели позоришну награду у Брчком. Седам хиљада марака! Више се не љутим, него ми постало смешно, рецимо ово: један београдски издавач објавио је књигу мојих изабраних песама, али је није смео ставити у излог. Уредник из књиге научио напамет једну ироничну песму о југоносталгији, па је рецитује, у кафани, за столом. Пошто нико не зна чија је, пада опклада. Нико не може поверовати да је то песма оног „Алијиног” Сидрана. Није могуће да Сидран напише, за Југославију: „Осим што је пропала / Каквога другог доказа имају / да морала је пропасти?“ Мој пријатељ, уредник, из ташне извади књигу, докаже ствар – и узима опкладу. Тако Сидран још живи по београдским кафанама. Милина једна!

Како видите данашњу Босну и Херцеговину? Могу ли у њој заједно да живе Бошњаци, Срби и Хрвати?

Оваква каква јесте, данашња Босна и Херцеговина је последица насиља које се над њом, изнутра и споља, чини пуних двадесет година. Могућност заједничког живота Срба, Хрвата и Бошњака у њој оспорила је, најпре програмски а потом и оружаном силом – СДС Радована Караџића. Сетимо се колико је пута он, на „разним светским Си-Ен-Енима”, казивао ону своју метафору о уљу и води. Не могу заједно, и готово. Сетите се његове ратне команде из 1992: „На лицу места убити сваког Србина који спомене реч комшилук!” – Ако данас у БиХ њена три народа не могу живети заједно, онда је Караџић свој посао темељито обавио.

Шта тренутно пишете?

Романсирану аутобиографију под насловом „Откуп сирове коже”. Схватио сам, кад потроших шездесет и пет година, да ми цио живот није био ништа друго него стална, мучна и ружна борба за преживљавање. Писао под морање, каткад унутарње, чешће вањско морање. О књижевности не стизао размишљати ни десет минута годишње. Откуп голе, сирове коже. Живот као збир понижења. Болна, трајна мисао о изгубљеном људском достојанству.

Прижељкујете ли конкретнију сарадњу културних стваралаца из свих крајева БиХ?

Нисам оптимист. Некаква шминка се догађа. Народњаци пиче, за њих не постоје препреке ни бране. Млади сарађују. Музика, театар, филм. Али: чим се угази у минско поље расправе о минулој, свежој историји, свако залеже у свој ров, свако заузима своју бусију и озбиљне сарадње нема. Незамисливо је, на пример, да неко од десетак београдских позоришта постави моју драму „У Зворнику ја сам оставио своје срце”, која говори о догађајима у априлу/мају 1992. Истовремено, у истом Београду траје суђење ратним злочинцима из Зворника, изречене су и неке вишедеценијске пресуде за злочине извршене над зворничким Бошњацима. Нема никаквих шанси да се та моја драма у Београду постави ни у наредних двадесет година. А у Сарајеву се, пред пуним дворанама, играла девет година, постављали су је на сцену у Италији, два пута, у Словенији, годину дана играла у Цељском људском гледалишчу.

Јесте ли југоносталгични?

Јесам. Недавно сам, љут на неке запењене националистичке урлаторе, о Југославији записао: Да је била сто пута гора него што је била, опет би била сто пута боља од свега што је након ње настало! То шта ми живимо, то у чему ми живимо, то још нема свога научног имена. Транзиција? Из чега, у шта? То што се види јесте некаква првобитна акумулација капитала, са елементима робовласничког система. Планетарна идеја слободе стропоштала се у карикатуру слободе штампе! Имамо слободу штампе да пишемо о хиљаду других слобода и права који су нам отети! Мрак – и готово.

Славко Хелета

--------------------------------------------------------------

 Сарадња са Кустурицом?

Доставили сте Емиру Кустурици допуну сценарија под насловом „Први пут с оцем на изборе”. Да ли је на помолу договор о сарадњи, за шта су заинтересовани италијански продуценти који посредују између вас двојице?

Што се мене тиче ствар је потпуно јасна: имам још две филмске приче из свог породичног циклуса и сматрам да би било добро да оне буду урађене истим редитељским рукописом као прва два филма („Сјећаш ли се Доли Бел”, „Отац на службеном путу”). Ко ће их урадити, кад ће бити урађене, да ли ће икад бити урађене – нико не зна. Помно пратим све Емирове послове, од септембра, кад се профулисмо у Анкони, и бојим се да он за моје пројекте тешко може издвојити потребно време. Неке шансе постоје, али... Па се сетих једне сарајевске анегдоте. Испадао „Жељо“ из Прве лиге. Нема шансе да се спаси. Али се око председника клуба, генерала Хамдије Омановића, сјатили клупски фанатици па му на папиру доказују да неке шансе постоје. „Ако онај онога, у Бањалуци, а ако онај у Мостару ремизира, а онај изгуби са четири разлике... Ако... ово овако, а оно онако... Има шанси, друже генерале! Теоријски, има шанси.” А генерал вели: „Видим да има. Ал’ ваља бит дооо-бар теоретичар!” Тако вам је то и са мном и Кустом.