17. Фестивал ауторског филма
Са филмом „Панк није мртав” македонско-српске производње, који се вечерас премијерно у Србији, ван конкуренције, приказује на Фестивалу ауторског филма у Београду, после необјашњиво дугих година стваралачке паузе, на велику филмску сцену се енергично и полетно вратио београдски редитељ Владимир Блажевски (1955), аутор многих награђиваних кратких филмова, документараца и играног филма „Булевар револуције”, професор режије у Скопљу и Београду.

Летошња светска премијера „Панка” на фестивалу у Карловим Варима, завршила се наградом за најбољи филм програма „Источно од Запада”, уследили су позиви на још 17 фестивала (плус још девет до краја фебруара), пристизале су и друге награде, а филм је постао и званични македонски кандидат за Оскара. Одмах по завршетку Фестивала ауторског филма на којем је Владимир Блажевски члан званичног жирија, филм „Панк није мртав” наћи ће се и на редовном репертоару биоскопа у Београду и Србији.

Где сте ви свих ових година?

Притајио се нешто. Има ту помало и моје личне кривице, да не испадне да су узрок томе само ружне околности, ратови и турбуленције у земљи, јер сви пролазе кроз то. Али вероватно је моја реакција на све те ружне ствари била мало жешћа него код већине људи. Не знам зашто је то тако, на то питање би можда могао да одговори неки психијатар, али оно што се дешавало после 1991. године ме је јако погодило и док сам се саставио прошло је тих 17 година. Просто имам мањак агресивности у себи и у ова времена где је све постало улична борба, самопромовисање и нека љута утакмица за шансу, мени је било сразмерно теже да се ту сналазим.

Али у међувремену се морало од нечег и живети?

У међувремену сам имао неку врсту синекуре. С једне стране ове учитељске, у филмским академијама и филмским школама којих сам, што у Скопљу што у Београду, променио пуно. Са друге стране писао сам по поруџбини сценарија за друге људе, што је достојанствен посао. Наравно да ми је филмска режија увек била под бројем један, па сам током ових 17 година самостално снимио пет дугометражних документараца у којима се нисам ништа обрукао.

Напротив, „Кинеска пијаца” који сте радили за Арте је филм који је доживео велики међународни успех.

Јесте, ту је и филм о винима кроз који сам понудио и социолошко-психолошку слику стања свести људи на просторима Македоније крајем деведесетих и почетком двехиљадите године, а онда је уследио и филм о македонским пекарима који живе у Београду.

Јесте ли ви српско-македонски или македонско-српски редитељ?

Па, ја стварно не знам. Мало сам се погубио. Нисам ни у време СФРЈ и СРЈ имао неки снажан осећај групног идентитета, поготово када се све то распршило, а ја, као неки пореклом Македонац, остао да живим у Београду. Тада је проблем идентитета мени постао још више дифиузан, распршен. Практично немаш за шта да се ухватиш. Само знам да право гласања имам овде у Београду, а не у Скопљу. Највише волим да се оријентишем и да се декларишем као Београђанин. То ми највише прија.

И онда се попут вулканске ерупције родио тако енергичан филм као што је „Панк није мртав”? Шта је био преломни тренутак за редитељски повратак?

У романсираној верзији одговор би гласио да сам се ја смишљајући ту причу јако добро „ухефтао” на њене основне постулате, јер је главни јунак приче лузер, аутсајдер који 17 година није у свом свету већ живи на тоталној маргини, са чиме могу потпуно да се поистоветим. У приземној верзији одговора морао бих да признам да се десило да се у том тренутку у Македонији нашао један мој бивши студент на челу Филмског фонда, који је желео да се избори да ја добијем прилику да снимам филм. Да није било њега на том месту ја никада не бих добио шансу. То су та два пола једне исте приче.

Шта год да је иницирало овај филм ви сте се са њим на сцену вратили на најбољи могући начин, уз све муке и препреке?

Можда делујем интровертно и по карактеру не превише пламено, али мислим да имам енергије у себи која у овом случају највише одговара оном што се у нас тако олако крсти као инат. Ми смо овај филм стварно снимили потпуно упркос околностима. Знајући сценарио, комплексност снимања, број локација, а било их је 103 (!) и то колико пара заправо имамо, сви су мислили да је наша мисија немогућа. Некако смо се онда сви узјогунили, као да смо се зарекли да ћемо то урадити, упркос свим околностима. За инат! Ту се негде родила и нека врста агресивности у филмском језику, у брзини нарације, у одабиру локација, у стилу да филм делује као нека врста „уличарско-документарно – скривена камера продукта”, који није у рукавицама, који је натуралистички.

Овим филмом сте доказали да панк није мртав, али да ли је то прави језик за одашиљање важне поруке да смо ми сви на овим просторима заправо маргинализовани?

Када је мој филм у питању, мене је срамота да то преводим на ниво значења. Ви сте о томе већ писали и заиста сте добро апсолвирали филм. Можда бих још само могао да додам да у филму има и приче о слободи, о цени коју плаћаш за то да будеш слободан, односу према национализму и нетрпељивости. У свом редитељском поступку понашао сам се аскетски, јер нисам желео да гњавим гледаоце неким очигледним стварима. Што се музике тиче никада нисам био неки панк-фан. Мени је то само у једном тренутку изгледало као бунтовничка идеологија, нихилистичка, цинична слика света која презире овај наш данашњи глобалистички универзум. Њихов бунт је једна врста несвесног одбијања, врста интуитивног крика који казује: не, ја нећу да се играм на овај начин! Та врста непристајања на све ружно што се дешавало и дешава на Балкану, али и свуда у Европи и свету, та жеља да се разликују па макар били и клошари, та цена коју плаћају да би били слободни, то ме је привукло.

Филм је већ сјајно прошао проверу међународне публике, а какву реакцију очекујете од београдске публике?

Познајући укус и менталитет београдске публике, могу да очекујем и да се надам да ће филм код ње добро проћи, јер у свом језгру носи знак урбанитета. „Панк није мртав” није „чобански”, етнофилм, већ пулсира урбано, а та димензија ће се препознати у Београду.