Познати драмски писац, телевизијски и филмски сценариста, и универзитетски професор Небојша Ромчевић написао је свој први роман „Летњи дан до подне”, који се управо појавио у издању „Профил књиге”. То је својеврсна „инјекција оптимизма”, урнебесно динамична и смешна прича о људским наравима и свакодневним комичним ситуацијама, у које људи упадају услед заблуда, ината, поноса или просте глупости. Више животних токова укршта се до усијања, и на крају се све разрешава неким чудом или случајношћу. Већ се воде преговори о снимању филма по овој причи. Међутим, писац већ у уводу каже: „Људи тако проводе живот чекајући, свечано одевени и са букетом у руци, појаву Величанственог, све презирући сирото Тривијално, али они не знају да Значајно и Важно никада не стижу у пратњи фанфара…”

Обично се у шали проговара о врло озбиљном стварима, да ли је то и Ваш поступак у овом иначе врло комичном роману?

Комика је најјаче интелектуално средство које човеку стоји на располагању. Међутим, оно што је најлепше у хумору, духовитости, јесте то што ослобађа од страха. Страх изазива осећање да се оно што се нама догађа никоме није десило, а хумор управо показује да су наши проблеми слични проблемима милиона других људи, и самим тим заслужују да буду скинути са пиједестала трагичног. Иначе се у хумору најбоље сналазим, а дисциплиновао сам се да изјаве које звуче озбиљно увек ставим под знаке навода, управо због тога што мислим да најозбиљније ствари заправо звуче неозбиљно, и због тога што већу информативну вредност имају управо оне речи које се не изговарају са одређеном намером. У мом случају и само писање романа једно је прекрасно креативно ослобођење, у односу на рад омеђен сценом, борбу са економским ограничењима, проблеме режије.

Због чега сте одмах разграничили тривијално и узвишено?

Желео сам на почетку да скренем пажњу на то да се моја књига не бави узвишеним стварима по себи, да у њој неће бити толстојевске тежине, већ пре кишовске разиграности, као и то да је врло тешко одвојити узвишено од тривијалног. Заправо и једно и друго су социолошке категорије, пре него естетске. Једна епоха нешто прогласи узвишеним, друга то исто означи као тривијално. Узмите само појам нације…У књизи нисам желео да паметујем, већ да створим романескну конструкцију која ће собом сугерисати одговор. Било ми је нарочито занимљиво питање постојања Бога, на које ја не знам одговор, али ипак остаје знак питања о томе зашто се много ствари догађа на тако подударан и сложен начин, који се не може назвати случајношћу.

У средишту Ваше приче је породица којој дајете шансу да „преживи живот”. Како видите породице нашег окружења?

Један од ликова каже да је породица злочиначко удружење у најбољим намерама, и у роману читав низ ликова, и не знајући, спасава једну породицу која је требало да нестане. Људи су много повезанији него што могу о томе и да сањају, и деловање једног човека има читав низ позитивних и негативних последица, и то по сасвим непознате људе. Верујем у породицу, али не у ону која не пролази кроз мене. Породица није идеја о којој сви мисле исто, већ о којој мисле заједно, то је подухват у који се улази свим срцем. Врло је тешко данас сачувати стандардне вредности породице, „запињемо” тамо где мушкарац и жена покушавају да сачувају своје позиције из 19. века. Људи могу читав живот да проведу заједно у верности, а да ипак не буду срећни. Најчешће услед недостатка мерила, говоримо о економском стању породице као мери њене успешности. Ипак, не постоји ауто који се продаје уз срећу, нема куће која има уграђено добро расположење. Свака породица мора да пронађе сопствени систем вредности.

Насмејали сте се и потреби сталног „звоцања”, вајкања, песимизму…

За мене је то занимљив психолошки и социолошки феномен: када код нас уђете у неко друштво и желите да саопштите неку лепу вест, нећете имати верне слушаоце. Међутим, сви ће вас напрегнуто слушати ако саопштавате нешто врло тужно. Код нас је једна од главних изрека: да не чује зло. То је страх од среће, страх од испуњења и стални утисак да „зло вреба иза ћошка”. Можда је то разлог живота у сталном грчу. Када се нешто добро деси, као да чекамо иза угла да се потврди наше песимистично расположење према било чему, од спорта до свакодневног живота. Међутим, није потребна велика ментална снага да би човек био песимиста, много веће херојство је бити позитиван и веровати у оно светло на крају тунела, веровати у људе, ма како то било тешко. Песимизам је интелектуална лењост, јер лакше је у свему видети зло. Наравно, у контакту са државом немате шта да очекујете. Држава јесте корумпирана, и неко ко ради о глави сопственом становништву. Држави не верујем ништа…

Млади људи који данас стасавају су они који треба да промене ствари. Како им то дозволити, како им омогућити да буду успешни?

Грци су имали израз да човек успева упркос сопственом народу. Паланачка душа живи свуда, човек се плаши промена, читавог живота жели да иде утабаним стазама. Људи који проналазе нове путеве су под озбиљном сумњом – да ли желе да сруше темеље наших живота. А они су заправо шупљи, и паду склони. Највећи проблем нашег паланачког духа је нетолерантност, и оно „свако ко се не слаже са мном или је лопов, или је издајник”. Ту видим највећу кочницу, управо у унутрашњој духовној трансформацији. Заправо, немамо начин да пређемо у свет толеранције, и то је врло тежак пут: признати другима право на постојање. Пут ка отворености ума очигледно не води нас ни кроз културу, нити кроз систем школства, ни кроз религију. Можда је време једини пут промене за неуротичне међуљудске односе. Највећи проблем ове земље је васпитно-образовни систем, због тога што у ствари стварамо исте нас, а у неким стварима и горе од нас. Суштина је што не знамо какве људе желимо за будућност, и сада је последњи тренутак да то сазнамо. Када уђемо у Европску унију, нико нам неће дати „рецепт”, већ ће нам наметнути и друге ствари, као што су нам наметнули Болоњску конвенцију, која је у ствари пуцање у колено образовном систему…

Када је реч о променама, какву ту улогу има наша интелектуална елита?

 
Било би смешно интелектуалцима придавати значај који они немају. Најчешће нису уз власт, а уколико то и постану, онда престају да буду интелектуалци. Уместо да чекају да се држава окрене наглавачке како би их схватила, интелектуалци ће морати да буду ти који ће да посегну за телевизијом и новинским колумнама. Не може се живети у кабинетима, а публици прићи као равноправном саговорнику. Најважније је да вас чује што више људи, а не да вас чују истомишљеници.

Марина Вулићевић