Patris Pavis je jedan od najvećih stručnjaka u oblasti interkulturalizma i semiotike pozorišta, autor brojnih teatroloških studija, redovni profesor na pozorišnom odseku Pariskog univerziteta, gostujući profesor na univerzitetima u Minhenu, Kentu, Njujorku, San Dijegu, Tokiju, Kardifu, Bristolu, Moskvi... Na 43. Bitefu bio je predsednik međunarodnog žirija, učesnik i jedan od moderatora konferencije o postdramskom pozorištu, koja nas je, između ostalog, inspirisala da sa njim razgovaramo o tokovima savremenog pozorišta.

U tekstu „Sjaj i beda tumačenja klasičnih dela”,koji je kod nas preveden i objavljen prošle godine u časopisu „Teatron”, napisali ste da je postdramsko u savremenom pozorištu „svakako samo loš trenutak koji će proći”. Možete li da objasnite ovaj dosta kritičan stav prema pojmu postdramski?

Nisam sasvim siguran da sam zaista kritičan prema pojmu postdramski. Za mene je to odrednica kojane objašnjava mnogo. Kao postmodernizam... To je nešto što dolazi posle. Ali šta je to,zapravo? Mislim da to nije koristan pojam. Ja sam više teoretičar nego esejista ili filozof, pa je za mene važno to da pojmovi koji se upotrebljavaju u opisivanju umetničkih praksi budu korisni u njihovom boljem razumevanju. Kada mi kažete da je nešto postdramsko, ja nisam sasvim siguran šta to znači. U tekstu koji pominjete, bavio sam se načinima na koje savremeni rediteljipostavljajuklasičnu dramu. U proteklih deset ili petnaest godina to je sasvim drugačije, nego što je bilo pre trideset ili četrdeset godina, kada ste stvarno mogli da napravite razliku između različitih pristupa klasici. Mogli ste da prepoznate marksistički pristup, frojdovsko ili lakanovsko nasleđe i druga, dok danas reditelji nemaju preciznije metode. Danas imate mešavinu različitih pristupa, a reditelji uopšte nisu ni svesni koje metode tačno upotrebljavaju. Postoji samo postupak dekolaža. To je verovatno i suština postdramskog:ne pokušavati da se bude sistematičan i jasan, već se prepustiti eklekticizmu, mešanju različitih pristupa.

U tom tekstu ste napisali i da su radikalna čitanja klasike, koja se obično označavaju kao postdramska, poput „Hamleta” Arpada Šilinga, često, lakrdije. Termin lakrdija ste, konkretno, upotrebili za opis ove predstave. Kako to argumentujete?

Predstava „Hamlet” Arpada Šilinga je bila dosta ekstremna, mada ekstremno nije dobra reč, jer ona nema više pravo značenje... Uglavnom, ideja je bila da se ukinu likovi. Taj „Hamlet” nije bila predstava sa radnjom, scenama, likovima. Da li je taj pristup postdramski? Stvarno ne znam. Za mene je to bila igra, a ne ozbiljan pokušaj da se kaže nešto novo, drugačije, originalno,ili da se kaže bilo šta, zapravo.

Ta igra o kojoj govorite, zar to nije svestan stav autora prema tradiciji, prožet ironijom i autoironijom, dakle način izražavanja političkog stava?

Da, to je vrlo nihilistički stav... Ako nemate šta da kažete o tekstu, predstavi, situaciji, liku, onda zaista preostaje samo citiranje, igra, zabava, sve osim interpretacije samog teksta.

Ali to je izraz duha vremena, zar nije? Zar to onda ipak nije jedan vrlo konkretan stav o društvenom trenutku?

Naravno, ali nije to jedini način na koji možete raditi klasičan tekst, to je samo jedna mogućnost. Uzmite za primer Ostermajerovu interpretaciju „Hamleta” koja je izvedena dve godine posle Šilingove. Bilo je i tu dosta kontradikcija, ali su ipak zadržani dijalozi i likovi i tu je postojala jasna ideja, za razliku od Šilingove predstave.

Na izlaganju na konferenciji o postdramskom pozorištu, održanoj nedavno na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, govorili ste o tome da je na ovogodišnjem festivalu u Avinjonu primetna tendencija povratka teksta u pozorište. Možete li reći da je to opšti trend ili samo pitanje selekcije tog festivala?

Nisam samo mislio na vraćanje teksta, nego na povratak pričanju priča, na to da se autori više ne plaše prikazivanja radnje, likova. Može se reći da se vratila dramska forma, mada treba biti oprezan sa generalizacijama. Ipak, imam osećaj da postoji osećanje zamora postdramskim, ili kako su već definisali te tendencije. Može se primetiti da se u pozorište vratilo pričanje priča, da se autori vraćaju tradicionalnijim, razumljivijim vrednostima, strukturama, narativnim formama, konzistentnijoj radnji i likovima. Uzmite za primer pozorište Jana Lauersa. On je nekada bio mnogo eksperimentalniji u svom radu, a danas više praktikuje jedan sistematičniji pristup, čvršću strukturu. Možda je to povratak humanizma i humanističkih tendencija. Zaista osećam da su ljudi malo umorni od nihilizma.

Kojaje prema Vašem mišljenju najvažnija funkcija pozorišta?

Pozorište ima danas sve funkcije koje želite. Mislim da je najvažnije da ono kod gledalacaizazove emocije, zatim potrebu da misle, da postave pitanja, da budu skeptični, sumnjičavi, ali i da postanu inteligentnijiu promišljanju svojih života i društva.

Šta mislite o zabavi u pozorištu, treba li pozorište da bude zabavno?

Važno je, naravno, da pozorište ne bude dosadno.Publika se umori u slučaju potpunog nestajanja zabave. A zabava ne znači obavezno manju vrednost ili loše pozorište.Breht je o tome dosta pisao u „Malom organonu za teatar”.

A izvan brehtovski shvaćene, društveno-kritičke zabave? Mislim na čisto zabavljačko pozorište, kako gledate na to?

Ne zanima me ta vrsta pozorišta. Iako je verovatno vrhunski urađena u zanatskom smislu, to za mene nije dovoljno.

Da li pozorište danas ima politički smisao? Može li pozorište da promeni društvenu stvarnost? I šta je, uopšte, politički smisao pozorišta danas?

Nisam siguran da pozorište može da promeni političku situaciju, ali može da pomogne ljudima da bolje promišljaju svoj položaj. Političko pozorište ne znači naturanje ideja ili govorenje ljudima šta da misle i rade, već davanje mogućnosti za novi, drugačiji uvid u stvari.