Патрис Павис је један од највећих стручњака у области интеркултурализма и семиотике позоришта, аутор бројних театролошких студија, редовни професор на позоришном одсеку Париског универзитета, гостујући професор на универзитетима у Минхену, Кенту, Њујорку, Сан Дијегу, Токију, Кардифу, Бристолу, Москви... На 43. Битефу био је председник међународног жирија, учесник и један од модератора конференције о постдрамском позоришту, која нас је, између осталог, инспирисала да са њим разговарамо о токовима савременог позоришта.

У тексту „Сјај и беда тумачења класичних дела”,који је код нас преведен и објављен прошле године у часопису „Театрон”, написали сте да је постдрамско у савременом позоришту „свакако само лош тренутак који ће проћи”. Можете ли да објасните овај доста критичан став према појму постдрамски?

Нисам сасвим сигуран да сам заиста критичан према појму постдрамски. За мене је то одредница којане објашњава много. Као постмодернизам... То је нешто што долази после. Али шта је то,заправо? Мислим да то није користан појам. Ја сам више теоретичар него есејиста или филозоф, па је за мене важно то да појмови који се употребљавају у описивању уметничких пракси буду корисни у њиховом бољем разумевању. Када ми кажете да је нешто постдрамско, ја нисам сасвим сигуран шта то значи. У тексту који помињете, бавио сам се начинима на које савремени редитељипостављајукласичну драму. У протеклих десет или петнаест година то је сасвим другачије, него што је било пре тридесет или четрдесет година, када сте стварно могли да направите разлику између различитих приступа класици. Могли сте да препознате марксистички приступ, фројдовско или лакановско наслеђе и друга, док данас редитељи немају прецизније методе. Данас имате мешавину различитих приступа, а редитељи уопште нису ни свесни које методе тачно употребљавају. Постоји само поступак деколажа. То је вероватно и суштина постдрамског:не покушавати да се буде систематичан и јасан, већ се препустити еклектицизму, мешању различитих приступа.

У том тексту сте написали и да су радикална читања класике, која се обично означавају као постдрамска, попут „Хамлета” Арпада Шилинга, често, лакрдије. Термин лакрдија сте, конкретно, употребили за опис ове представе. Како то аргументујете?

Представа „Хамлет” Арпада Шилинга је била доста екстремна, мада екстремно није добра реч, јер она нема више право значење... Углавном, идеја је била да се укину ликови. Тај „Хамлет” није била представа са радњом, сценама, ликовима. Да ли је тај приступ постдрамски? Стварно не знам. За мене је то била игра, а не озбиљан покушај да се каже нешто ново, другачије, оригинално,или да се каже било шта, заправо.

Та игра о којој говорите, зар то није свестан став аутора према традицији, прожет иронијом и аутоиронијом, дакле начин изражавања политичког става?

Да, то је врло нихилистички став... Ако немате шта да кажете о тексту, представи, ситуацији, лику, онда заиста преостаје само цитирање, игра, забава, све осим интерпретације самог текста.

Али то је израз духа времена, зар није? Зар то онда ипак није један врло конкретан став о друштвеном тренутку?

Наравно, али није то једини начин на који можете радити класичан текст, то је само једна могућност. Узмите за пример Остермајерову интерпретацију „Хамлета” која је изведена две године после Шилингове. Било је и ту доста контрадикција, али су ипак задржани дијалози и ликови и ту је постојала јасна идеја, за разлику од Шилингове представе.

На излагању на конференцији о постдрамском позоришту, одржаној недавно на Факултету драмских уметности у Београду, говорили сте о томе да је на овогодишњем фестивалу у Авињону приметна тенденција повратка текста у позориште. Можете ли рећи да је то општи тренд или само питање селекције тог фестивала?

Нисам само мислио на враћање текста, него на повратак причању прича, на то да се аутори више не плаше приказивања радње, ликова. Може се рећи да се вратила драмска форма, мада треба бити опрезан са генерализацијама. Ипак, имам осећај да постоји осећање замора постдрамским, или како су већ дефинисали те тенденције. Може се приметити да се у позориште вратило причање прича, да се аутори враћају традиционалнијим, разумљивијим вредностима, структурама, наративним формама, конзистентнијој радњи и ликовима. Узмите за пример позориште Јана Лауерса. Он је некада био много експерименталнији у свом раду, а данас више практикује један систематичнији приступ, чвршћу структуру. Можда је то повратак хуманизма и хуманистичких тенденција. Заиста осећам да су људи мало уморни од нихилизма.

Којаје према Вашем мишљењу најважнија функција позоришта?

Позориште има данас све функције које желите. Мислим да је најважније да оно код гледалацаизазове емоције, затим потребу да мисле, да поставе питања, да буду скептични, сумњичави, али и да постану интелигентнијиу промишљању својих живота и друштва.

Шта мислите о забави у позоришту, треба ли позориште да буде забавно?

Важно је, наравно, да позориште не буде досадно.Публика се умори у случају потпуног нестајања забаве. А забава не значи обавезно мању вредност или лоше позориште.Брехт је о томе доста писао у „Малом органону за театар”.

А изван брехтовски схваћене, друштвено-критичке забаве? Мислим на чисто забављачко позориште, како гледате на то?

Не занима ме та врста позоришта. Иако је вероватно врхунски урађена у занатском смислу, то за мене није довољно.

Да ли позориште данас има политички смисао? Може ли позориште да промени друштвену стварност? И шта је, уопште, политички смисао позоришта данас?

Нисам сигуран да позориште може да промени политичку ситуацију, али може да помогне људима да боље промишљају свој положај. Политичко позориште не значи натурање идеја или говорење људима шта да мисле и раде, већ давање могућности за нови, другачији увид у ствари.