Добијајући новоустановљено признање „Бранко Јелић” за превод са француског језика на српски, Весна Цакељић је прексиноћ у Француском културном центру рекла да јој је радост помућена због тога што награду добија на Дан жалости (проглашеним због смрти претученог француског држављанина Бриса Татона). Тим пре што она, иначе доктор франкофоне књижевности и професор Факултета организационих наука, својим преводима настоји да допринесе ширењу толеранције.

Најбољи пример за то је управо књига превода поезије Леополда Седара Сенгора „На позив расе од Сабе” за коју је између осталог и добила награду и којом је, према оцени жирија, показала да је „преводилаштво у свом најбољем обличју – уметност”, јер је „обазриво поштујући оригинал успела да пренесе свe лексичко и дочара свe чулно, сликовно, осећајно и духовно богатство Сенгорове поезије”.

Ова награда такође је и признање за укупно преводилачко дело, као и за културни и друштвени значај преведеног дела.

Прва сте добитница новоустановљене награде „Бранко Јелић” за укупно преводилачко дело и за превод књиге. Деловали сте изненађено. Зашто?

Награда ме је изненадила јер нисам навикла на признања у својој средини. Французи су увек ценили мој рад, и преводилачки и научни, додељујући ми разне стипендије. Велика ми је част што сам прва добила прву преводилачку награду која промовише франкофонију у Србији. Ту доделу прате две коинциденције. Прва, награђена сам за препев поезије Леополда Седара Сенгора, великана који је уједно отац институционалне франкофоније. Друга, почивши професор Бранко Јелић, који је мојој генерацији на студијама француског држао вежбе из превођења, одушевио се када сам на часу превела у римама Расинове стихове. Рекао је да то нико у његовој каријери није урадио.

Из вашег укупног преводилачког дела, шта бисте издвојили као најважније?

Ван Гогова „Писма брату”, свој првенац, затим Антологију француске поезије 19. и 20. века, под називом „Уклети песници”, и превод есејâ и романâ Амина Малуфа. Задовољна сам што сам нашим читаоцима приближила дело овог неуморног борца за толеранцију. Његов есеј „Убилачки идентитети” представља мој кредо.

Кад је реч о награђеној књизи, преводу Сенгорове поезије, колико времена сте уложили у тај посао?

Та књига је плод дуготрајног преводилачког и научноистраживачког рада. Обухвата више од шест хиљада стихова и речник Сенгорове лексике са пет стотина појмова и имена. У њу је уткана моја љубав према поезији, преводилачко искуство, таленат, несумњиво, и много прочитаних студија Сенгорове поетике, стихова, мисли. Реч је о писцу који својим делом гради мостове међу народима. Као Африканац и Француз носио је у себи различите цивилизацијске токове, афричке и западњачке.

Паскал Делпеш, директорка Француског културног центра, рекла је, најављујући установљење ове награде, да је преводилачки посао мукотрпан. Како бисте га ви описали и колико вам значи?

Паскал Делпеш нас је много задужила преводећи на француски наше велике писце раскошног стила, као што су Данило Киш и Иво Андрић. Стога не чуди што је иницирала оснивање ове награде. Преводилачки посао је изузетно тежак, захтеван и одговоран, иако неки преводиоци не осећају одговорност када се нађу пред вредним делом. Нажалост, потцењен је и од самих издавача, да не говоримо о јавности, медијима. Прегледајте каталоге и сајтове издавачких кућа па ће вам бити јасан статус (углавном непостојећих) преводилаца. За мене је превођење узбудљиво, то је дружење са уметницима пребогатог духа, гонетање њихове речи и емоције. Помогло ми је да сачувам свој осмех у последње две деценије.

Награда је замишљена у две категорије, за искусног преводиоца и за нови таленат. Пошто ова друга није додељена, колико то говори о ситуацији на нашој преводилачкој сцени?

Преводилаштво не можемо издвојити из целог друштвеног контекста, где је доминантни систем вредности проблематичан. Засад не верујем у успешност наметања стандардâ који никога не обавезују. Мислим да треба апеловати на новинаре да помињу преводилачки рад у приказима књига и ретким емисијама о књижевности.

Свесни смо да има и доста лоших превода. Како се борити против тога?

Лоших превода има све више, а издаваче, сем ретких изузетака, све мање занима квалитет превода. Пожељни су инстант преводи, а они су вам као брза храна. Квалитет превода је сразмеран времену уложеном у превођење, понављао је професор Јелић, додала бих: између осталог. А у случају књижевног превођења, време није новац.

На крају, шта је ваш следећи преводилачки подухват?

Управо сам довршила превод најновијег Малуфовог есеја „Поремећеност света”, поднаслов „Када се наше цивилизације исцрпе”, за који је писац ових дана добио француску награду „Књига и права човека”. Све што преводим везано је за подржавање различитости и ширење толеранције. Према томе, мој лаптоп креће у Француску Полинезију, Нову Каледонију, можда на Тахити, где су написане приче које су ме насмејале до суза.