ТРЕЋИ СИНЕМА СИТИ
Српска премијера филма „Жена са сломљеним носем” Срђана Кољевића биће одржана 10. јуна у 20.30 сати у Српском народном позоришту у Новом Саду, а глумица Бранка Катић неће присуствовати премијери, јер у Лос Анђелесу почиње снимање нове сезоне серије „Велика љубав”.

Бранка је недавно завршила снимање драме „Човек који је желео да живи свој живот” у којем игра и Кетрин Денев, са којом наша глумица није имала заједничких сцена. Звезда „Убиства с предумишљајем” управо се са породицом вратила са одмора на карипској обали Мексика, где је, како каже у интервјуу за наш лист, „песак бео, а море тиркизно плаво”, а угођај употпуњују „палме на све стране, доброћудни Мексиканци, ископине цивилизације Маја и пећине са подводним језерима где је ронила”.

Српска јавност тек ће упознати „Жену са сломљеним носем”. Какав расплет се крије из заплета о жени која у саобраћајној гужви у Београду, изађе из таксија на мосту, скочи у реку, а у таксију остави бебу?

У филму постоји више паралелних прича које се преплићу и сви ликови имају болне догађаје из прошлости који их прогањају. Кроз филм сви ће открити да има наде, да имају за шта живети, а пронаћи ће и нову снагу у себи.
Филм се најављује као дело у којем најзад сарађујете Ви и Аница Добра, као две најтраженије глумице српског глумишта, генерацијски блиске?

Аница је дивна глумица, бескрајно духовита и прави мангуп, тако да смо се дружиле и глумиле у веселој атмосфери. Наши ликови се спријатеље чудним сплетом околности, и колико год да су из „другог филма” постају блиске пријатељице.

Глуми Вас је учио Раде Шербеџија. Колико Вас он саветује и данас?

Раде, Ленка и њихове ћерке су моја љубав и инспирација. Бескрајно их волим. Раде и Ленка ме уче животу опет и изнова са несагледивом енергијом, благошћу, мудрим разумевањем тајни људске душе и највећим срцем. Заувек сам њихов одани и задивљени ученик. Управо су напустили Лос Анђелес са идејом да своју магију понесу негде друго и већ ми недостају. Али, благородни какви су, знам да ће им бити добро где год да су.

Ваша професионална каријера је почела када и распад СФРЈ. Колико је то рушење наде у заједнички балкански живот утицало на Вас?

Гледајући расе и народности које живе у Британији, сећам се да сам се првих дана мог боравка у Лондону питала: зашто у СФРЈ нисмо могли да живимо заједно. Колико год да сам имала среће да млада добијем улоге у филмовима које и данас публика радо гледа и колико год да ме је радовала могућност да у континуитету радим и на филму и у позоришту, чињеница да је рат буктао неколико стотина километара од Београда увек ми је правила тамни облак изнад моје среће. Сећам се да сам, после аплауза у позоришту, често мислила да недалеко од нашег престоничког сјаја недужни људи страдају и то ме је чинило тужном. Када је рат почео и када би ме питали шта сам, говорила сам да сам Навахо Индијанка. Толико о мом острашћеном национализму. Пацифиста сам и верујем да смо сви боље живели пре распада СФРЈ.

За сада, Ваш највећи успех у Холивуду јесте улога у филму о животу Џона Дилинџера, „Државни непријатељ” Мајкла Мана. Чега се најрадије сећате из рада на том трилеру?

Мајкл Ман је редитељ невероватне енергије и јасне, до танчина разрађене визије. Снимали смо некада и по 20 сати дневно. По тој надљудској енергији, умећу и страсти са којом приступа послу подсетио ме је на Емира Кустурицу. Било је нестварно глумити на локацијама где су се десили истинити догађаји о Дилинџеру, и имала сам осећај да су духови прошлости са нама.

Чиме Вас је „освојио” Џони Деп који је у филму играо Дилинџера?

Деп ме је освојио шармом и духовитошћу и учинио да га најискреније поштујем због велике хуманости коју у себи носи. Он нема ни трунку размажености велике холивудске звезде и веома је узбудљив глумац који у сваком дублу нуди нешто ново. Савршен је партнер, глуми заједно са вама и потпуно је предан тренутку. Када смо снимали у биоскопу испред којег је Дилинџер убијен, Џони је извадио пиштољ реквизиту и, у стилу пљачкања банке, затражио кесицу кокица. Бескрајно ме је засмејавао упечатљивим фразама које је говорио на перфектном српском који је научио од Кустурице на снимању „Аризоне дрим”, али садржај није за ширу јавност.

Где је тренутно ваша база – Лондон или Лос Анђелес? Где се боље осећате и који је бољи центар за одржавање прогресивне каријере?

Тренутно живим у Лос Анђелесу где сунце сија свакога дана, и за мене, то је једина предност овог поднебља. Американци ме знају по мојим „америчким” ангажманима, а прави љубитељи филма очарани су филмом „Црна мачка, бели мачор”. Волела бих да се вратим у Европу и да живимо на релацији Лондон – Београд. Не могу да се навикнем на амерички начин живота и што сам дуже у иностранству све више ми недостају породица, пријатељи, наш хумор и однос према животу. Ово ми је трећа каријера коју градим, а најискреније била сам презадовољна и првом. Улоге које могу да играм у Србији, драже су ми за мој глумачки развој, а и интимно за моју душу, јер време које проведем у Београду и љубав коју осећам код куће чине целокупно искуство драгоценим.

Да ли ћете се вратити позоришту?

Позориште у Лос Анђелесу је на незавидном нивоу, продукције су немаштовите и скромне. Немам жељу да играм у таквим условима, али у Београду имам. То је жеља коју намеравам да остварим у будућности, чаробна представа која ће се играти током лета у Београду. О томе сањам.

----------------------------------------------

Акценат јесте и остаће моја „мана”

Да ли на холивудским аудицијама глумац  има шансе да у неколико минута представи свој таленат?

Прављење филма у Холивуду је бизнис. Мало ко жели да сними уметничко дело јер се филм искључиво вреднује по новцу који заради а не по томе колико је добар. Одлазак на аудицију увек ми је забавно искуство. Припремам се неколико дана и покушавам да у два дубла дотакнем срж карактера. Акценат јесте и остаће моја „мана”. Размишљала сам зашто никада нисам истински пожелела да на томе порадим, али све ми говори да ни нећу, јер имам снажнији порив да останем другачија.

Иван Аранђеловић