Слободан Зубановић (1947), песник из Београда, добитник је „Змајеве награде”, коју додељује Матица српска из Новог Сада, за збирку песама „Сонети са села” (издавач Завод за уџбенике из Београда). Зубановић је аутор песничких књига: „Купатило”, „Из заоставштине”, „Домаћи дух”, „Репортер”, „Стратегија лирике”, „Саркофаг”, „Save as”, „Дорћолски дисконт”, „Кад будем имао 64 године”.

Зашто се један урбани песник одлучио за сеоске теме?

Један о разлога свакако је, да не тражимo друге, тај што ме напуштају придеви. Међу њима је и „урбани”, који се по некој мојој лествици придева налази између леп и добар. Шалу на страну, „заокрет” ка руралном није никаква „освета” према поетски осведоченом урбаном, или оним оценама према којима су моје књиге сврставане још од прве „Купатило”, објављене давне 1973. године.

Погрешно је мишљење да људи који су означени као „урбани” немају сентимент и осећање према традицији, да је не препознају, те да је омаловажавају. Код нас су, одједном, најтврђи протагонисти једне идеологије постали пропагатори вере и верници пре верника, и то се може сматрати колатералном штетом транзиције. Али, више пута сам говорио, незнање, кич и недостатак мере, када се традиција узима у уста, када се њоме манипулише и употребљава за распаљивање најнижих страсти и ретроградних идеја, далеко су штетнији.

Волим кад приметим да се песник развија из књиге у књигу. И сам настојим да без већих резова обогатим и, помало, променим личну поетику. Просто да себи ускратим задовољство да ми свака књига изгледа једнако. На крају крајева, лирика остаје лирика, па певали ви овако или онако. „Сонети са села” нису фотокопија идиличних призора о којима ламентирамо уз чашу вина. Више су дуг детињству и младости проведеној у једном сремском селу у којем сам учио, a и данас учим, о стварима важним за живот.

Може ли градски човек да нађе изгубљени мир на селу?

Када бих могао да одговорим на питање да ли човек са села у граду може наћи изгубљени мир, можда бих био ближи објашњењу његовог тражења. Сељаци су ме уверавали како је на селу лепше, чистије и мирније, али сам им у очима увек видео жељу за мало буке, гужве и мириса бензина. С друге стране, пријатељи из града питали су ме шта тражим у мирису балеге и пољских нужника, али сам осећао њихову жудњу за ходањем по трави, босих ногу. То ми је личило на посматрање срећних и несрећних људи, под утиском да срећа, у свету, нећу рећи модерном свету, све више постаје немогућност. Можда сам, баш због тога за мото читаве књиге ставио стихове америчког песника Вилијама Карлоса Вилијамса: „Не можемо отићи на село, јер нам село не може донети мир”. Мир људи носе у себи. Можете отићи у најудаљенији део света, али ако у себи носите немир, онда је свеједно на ком сте месту.

У сонетима доминирају елегични тонови. А како живот одмиче – тонови су све тамнији. Нисте баш оптимиста?

Можда сте, делимично, у праву. Мој оптимизам није толико весео да би био одмах уочљив, нити је толико заразан да би био одмах видљив. Понављам често реченицу која може оцртати ту врсту оптимизма, боље рећи наде, коју гајим: догодине биће боље. До тог уверења дошао сам из сазнања да је просечни век Србина 450 година, те да за све има времена. Хајде да овај посао урадимо сутра, хајде да то видимо за месец-два, куд се журиш, то је тек у понедељак, пусти, урадићемо касније... Оно што нам се догодило, и догађа, у последњих двадесет година само потврђује ту геријатријску чињеницу – другим народима за то је потребно више векова али, њихов је живот, сигуран сам, тежи и краћи него наш. Што се елегије тиче, она је у дослуху са напред реченим и оном филозофском тврдњом, која говори да је било доба кад се добро мислило о уметницима, чак и онда кад су били млади.

У сонетну форму су стале многе сцене из свакодневног живота, па и расправа о књижевним наградама?

Тај сонет настао је на веранди испод које смо седели мој саговорник и ја, гледајући летњи пљусак. Расправљали смо о конкурентима за једну велику, књижевну, награду, да би расправу закључили заједничком мишљу како је за писање песама потребан дужи рад.

Недавно сам, на једној књижевној вечери, рекао да треба уживати у наградама. Проблем је у томе шта се схвата под том речи. На пример, за прву књигу песама, објављену у „Просвети”, као потпуно непознат песник, добио сам награду за коју сам могао да купим „фићу”. Данас те издавачке куће више нема, а ја ионако никад нисам возио ауто. А опет, данас, имате пример да угледна песникиња, Радмила Лазић, тек сада добије награду која јој је додељене још пролетос, или пример да књижевници своје хонораре чекају по више месеци. Кад боље погледам, у нашем мору награда добро сам прошао.

Ваши сонети, на први поглед, изгледају старомодно, а у ствари су врло модерни, у духу данашњег времена?

Сонет је таква форма да му то, старомодно, одело савршено стоји. Готово све песме, а има их чини ми се превише, исписао сам у катренима и дистисима. Осмелио сам се да упутим ка сонету и направио читаву књигу. Један од разлога да се позабавим сонетном формом био је и тај да су сонети наших песника писани у овом времену писани, у правом смислу речи, старомодно. Будући да је форма сонета задата, ту неке новине нису дозвољене или, ако јесу, оне се морају спровести изнутра, најпре у садржају, потом у језику и обради неке теме. Тај задатак је тежак и због рима, њихова лоша употреба у сонету је уочљива онако као кад се, на пример, на неком месту препуном мушкараца појави прелепа жена. Ако сам и мало успео, задовољан сам да сам у песме унео дух времена и срећан да нисам џабе страћио неколико година.

Зоран Радисављевић