Рашка – У галерији Центра за културу „Градац” у Рашкој, отворена је изложба слика Данице Басте (1951), под насловом „Фрагменти сећања”. Даница Баста дипломирала је на Факултету ликовних уметности 1977. године, у класи проф. Стојана Ћелића. На студијским путовањима боравила у Белгији, Холандији, Енглеској, Француској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији, Шпанији, Тунису, Турској, Русији, Грчкој, Мађарској... Члан је УЛУС-а од 1978. Учествовала је на више од две стотине изложби у земљи и иностранству: САД, Кина, Русија, Грчка, Финска, Аустрија, Мађарска... Недавно је добила награду „Златни беочуг”, коју додељује КПЗ Србије. Из Рашке, изложба „Фрагменти сећања”, сели се у Крагујевац.

Изложбу у Рашкој отворио је Сретко Дивљан, истакавши да је реч о монументалном имену српског сликарства, а о стваралаштву Данице Басте беседио је Тиодор Росић, уметнички директор Рашких духовних свечаности, који је, између осталог, рекао да је летризам сликарско-стилска доминанта сликарства Данице Басте. Летризам је као песнички покрет, објаснио је Росић, настао крајем Другог светског рата у Француској. Речи у њему немају аутономну вредност, разлажу се на слогове и графеме и комбинују у чудне, необичне, непредвидљиве и маштовите кованице.

Како сте постали сликар?

На ово, уметницима најчешће постављано питање, мислим да се мој одговор неће много разликовати. Наиме, не могу а да не поменем најраније детињство и моју потребу за индивидуалним играма. Најзадовољнија сам била када сам у неком углу собе „бојила” своје, у почетку, апстрактне слике. Доцније сам, у неком старијем узрасту, почела да откривам појавни свет, свет ствари, природу...

Мислим да је поред одређене предиспозиције за мој будући позив, било пресудно моје не баш стабилно здравље: замарала сам се и нисам могла да учествујем у оним дечјим играма које су изискивале физички напор. Сликање је било моје уточиште, мој бег у сопствени свет, мој спас. Тако је остало до данас.

Сликарство је било и остало неки мој „забран” у којем покушавам да организујем сопствени живот, по неким својим начелима, уз нека своја правила игре. Затварањем у свој тихи „забран”, штитећи свој интегритет, остајем неми посматрач ствари, људи, призора, догађаја... Без жеље да учествујем у том времену чуда.

Ваше слике подељене су по циклусима?

Заиста, моје стваралаштво обележио је рад на појединим циклусима: „Гледајући огледајуће”, „Призор кроз прозор”, „Записи”, „Фрагменти сећања”... Без обзира шта је био мотив свих ових слика, оно што је све време заокупљало моју пажњу, и подстицало моју креативност, било је питање: како мотив који ме је опчинио, ликовним језиком, транспоновати у свет слике. То је круцијално питање које ме заокупља до данас: како ликовним елементима (бојом, површином, линијом, текстуром...) сачинити ритмичну, динамичну композицију, која би имала звук Бетовенових симфонија.

Кроз читав овај период мога стваралаштва имала сам на уму једну девизу: да „уметност не обликује према природи, већ из сопствених елемената, као природа”. Такође ми је блиска констатација да је природа питање, а уметност одговор.

Недавно сте добили награду „Златни беочуг”. Шта награде значе уметнику?

За свој дугогодишњи рад, за своје стваралаштво, добила сам поприличан број значајних награда, петнаестак. Оне су долазиле у најразличитијим периодима мога стваралаштва. Доживљавала сам их као велико признање за оно што радим, али, исто тако, и као подстицај, стимуланс, који је развијао тај агонистички, такмичарски дух, који ми није дозвољавао да посустанем и одустанем када ми је било тешко. Награда коју сам овог пролећа добила – „Златни беочуг”, произвела је другачије осећање. Ова награда припада оној групи признања која се додељују за читав опус, за све до сада учињено на пољу ликовне уметности и културе. За мене ова награда има посебан значај, јер ме уверава да сам за све ово време била на правом путу и да сам, можда, понекоме учинила живот лепшим, племенитијим, срећнијим. Радује ме да су људи умели да препознају понешто од квалитета у моме стваралаштву. И ако сам, својим сликама, успела да дотакнем емоције, зацелила понеку рањену душу, унела мало радости у суморне животе, волела бих да могу да кажем, ма колико то претенциозно звучало, да сам остварила своју мисију, свој сан.

Како гледате на модерну уметност?

Драго ми је што на нашој уметничкој сцени данас постоје, паралелно, и она такозвана „традиционална ликовна уметност”, и ова нова визуелна уметност и проширени медији, који, у ствари, одражавају дух овог новог технолошког времена. И добро је да је тако, јер за свачији сензибилитет и душу има нечег лековитог у том обиљу најразличитијег стваралаштва. Нека цвета хиљаду цветова, како каже кинеска пословица.