Француски фотограф Жан-Клод Делаланд, чија је изложба отворена у Француском културном центру у Београду и траје до 25. новембра, тридесет година се бави фотографијом, али је почео да их излаже у јавности тек пре три године. За то кратко време имао је већ 16 изложби, а ова у Београду му је прва самостална изложба у иностранству.

Критичар Ерве ле Гоф упоредио је његов начин стваралаштва са Кафкиним. Наиме, као Франц Кафка у Прагу, Жан-Клод Делаланд ради у једном осигуравајућем друштву у Сен Денију (предграђе Париза) и ствара са прецизношћу оних уметника који поштују себе и стварају, не размишљајући о објављивању. Тако се рађају снажна уметничка дела којима је завештано признање које ће доћи пре или касније, написао је Ле Гоф.

Зашто је овај уметник, са очигледним даром који су за ово кратко време потврдиле и награде, тако дуго чекао да покаже своја дела?

– Нисам хтео да показујем своја дела, ја сам их радио само за себе и за пријатеље – каже Жан-Клод Делаланд, гост Београда поводом ове изложбе. – Једног дана сам, ипак, одлучио да их покажем на сајтовима и схватио сам да се моји радови допадају људима. Сада их приказујем све више и више.

Судећи по овој изложби, наклоњени сте црно-белој фотографији?

Мислим да је црно-бела фотографија мој отклон у односу на реалност. Делује нестварно и појачава утисак ванвременског. Истовремено, сликам сцене из свакодневног живота. То је реализам, али је присутно и филмско монтирање, што ме онда одводи у надреализам. Реч је о мојој жељи да испричам причу. Покушавам да нађем надреалистичку климу као и у филмовима.

Може се рећи да сте ви и  сценограф и редитељ својих фотографија, али и модел на њима?

Тачно је да је свака фотографија изрежирана, али ја не варам. То су од раније проживљени тренуци које ја сада стављам на сцену и уоквирим у фотографију. То је свакодневица: фотографије са одмора, распуста, тренуци у кући, пеглање, гледање телевизије, одлазак у куповину… Бурлескне ситуације које сваки посматрач може да протумачи на свој начин. У почетку сам сликао људе из свог окружења, пријатеље, породицу, сцене из њиховог свакодневног живота, а онда сам се сетио да могу да се сликам са својом сапутницом и да је то једноставније него да тражим моделе.

Шта за Вас значи ова врста уметничког изражавања?

То је потреба, нешто што ме прати свакодневно. То је као породични албум фотографија. У мојој породици није било породичних слика, моји родитељи нису држали до тога. Сећам се само једног албума, али је он нестао. Тако сам ја пожелео да направим свој сопствени породични албум, можда мало изрежиран, али са стварним ситуацијама. Сликао сам себе, породицу и зато се дуго и нисам одлучивао на излагање у јавности, јер сам те фотографије дуго схватао као своју интиму.

А онда сте их показали и у року од три године направили 16 изложби?

Све се десило тако брзо и ја се осећам као у сну. Добио сам неколико награда за фотографију, што ми је омогућило да се представим на више места у граду Арлу који је познат по фотографским сусретима у Француској. Такође сам излагао у француској Националној библиотеци, у европској кући фотографија. Добио сам прву националну награду једне велике куће која се бави не само фотографијом, него и свиме што је повезано са њом…

Прија ли вам та динамика?

Морам признати да ми је понекад тешко да се снађем у свему томе. Не осећам се лагодно, а често осећам страх и неку врсту панике. И даље сам изненађен када ме неко позове да излажем. Управо када сам кренуо у Београд, у Француској су ме позвали за изложбе у Камперу, где се одржава доста важан фестивал фотографије у мају следеће године на коме ће, између осталог, учествовати и позната Нан Голдин. Ту ћу изложити нову серију фотографија на којој радим, нешто као полицијско-трилерски жанр. 

Пошто сте први пут у Београду, како Вам се допада град и да ли имате инспирацију да нешто фотографишете?

У Београду постоје зграде које ме заиста инспиришу, а морам да признам и трамваји. Много ми се допадају, делују егзотично. Да имам више времена и да сам дошао са својим моделима, женом и дететом, можда бих нешто и направио.