Све радим сам: и радијски програм, и прилоге за телевизију, и у студију, и на лицу места, и технику, и музику, од камере преко снимања, монтаже и слања. Било би лепо имати бар сниматеља, али због великих трошкова то је немогуће, каже Александар Жигић, који ради српски програм Радио Авала у Чикагу.

Уз то је и дописник РТС-а, за чије многе програме шаље прилоге (информативне емисије, Јутарњи програм, Око магазин, Жикина шареница), а ради и емисију сателитског програма РТС-а под називом „Српска разгледница из Америке”.

РТС има огромну гледаност међу нашим светом у Чикагу, тврди Жигић који такође ванредно предаје новинарство постдипломцима на универзитету, а ових дана је боравио у Београду где је говорио на међународном скупу младих лидера дијаспоре у Сава центру.

Колико програма на српском емитује Радио Авала?

Емитујемо сат времена програма недељно, суботом. Тешко је произвести више, јер Радио Авала функционише тако што постоји етничка радио-станица на којој се закупљује термин. За овај сат недељно плаћамо 15.000 долара годишње, што је доста скупо. Не постоји, на жалост, целодневни српски радио-програм упркос великој слушаности. Ја сам основао српски национални радио-програм у Чикагу 1995, имали смо четири сата програма свакодневно, али трошкови су огромни.

Међутим, кад радите као појединац, као што ја сада радим, тада морате да се ослоните на наше бизнисмене тамо, да се њима обратите да буду спонзори, да се рекламирају како би се покрили бар трошкови за закуп термина. То је највећи проблем. Можда би се од Америке очекивало, пошто је богата земља, да не наплаћује тај закуп, јер у Канади и у Аустралији то плаћа држава, али у САД за сада таквих субвенција нема.

Рекосте да је слушаност програма на српском језику у Чикагу велика?

Радио је врло значајан и пуно се слуша, јер због великих раздаљина људи пуно времена проводе у колима. Програм Радио Авале слушају наши људи који живе у три савезне државе, од Северне Индијане, преко Илиноиса до Висконсина, цела та шира околина, што је велик простор, као цела Војводина, два и по сата колима. Ту су и други фактори: није потребна никаква претплата, а и не треба имати неко посебно знање. И даље има много наших људи који не користе Интернет и онда слушају радио. Има 18 српских цркава у широј околини, постоји и Културни центар Свети Сава, па наши локални медији омогућавају да се људи информишу.

Кад сте отишли у САД?

У Америку сам отишао августа 1989. године, пре 22 године, али сам био у више места и држава. Прво сам био у Милвокију, у држави Висконсин, на тамошњем универзитету, па у држави Њујорк две године. Први посао имао сам у Калифорнији, затим сам био у Вашингтону, радио сам у Гласу Америке, у Си-Ен-Ену сам био готово шест година уредник новинар, од 1998. до 2004.

Какво је Ваше искуство из Си-Ен-Ена?

Углавном врло добро. Америка је врло практична земља, па на неки начин и рад на Си-Ен-Ену такође. Рецимо, код рада на информативним емисијама, радите цео дан и раде се вести на сваких сат времена. Најважније је да имате осећај које су вести важне тог дана и онда је лако, можете да промените само две три вести на почетку. Мало су ме зачикавали што сам из Србије. И дан-данас је на снази тај прилично лош имиџ наше земље. Има људи који о њој не знају ништа, има и оних који су били у Србији па променили мишљење, али њих је мало. Зато су људи срећни што Новак Ђоковић сада популарише Србију, јер тамо се о Србији ништа не чује још од деведесетих година, а деведесетих се чуло само лоше и њима је то лоше остало у сећању, па се многи изненаде у позитивном смисли кад дођу, јер очекују лоше. То је можда друга тема, али било би добро организовати посете новинара Србији да разбију те предрасуде које су стекли.

Какво мишљење имате о америчкој телевизији?

Проблем са телевизијом у Америци сада је оријентација само на штедњу. То је, у ствари, постао једини критеријум. Локалне телевизије сада имају тај тренд да што мање људи ради што више, а квалитет у новинарском смислу више уопште није важан. Тако с једне стране имате телевизије које су веће него икада, а с друге стране имате техничке грешке које су раније биле незамисливе. Исто тако у новинарству раде неки људи који не знају правилно да спелују, праве разне грешке у свакој реченици, а то опет пролази. Вести нису на неком високом интелектуалном нивоу. Ја сам радио посао у Чикагу на емисији вести где су ми буквално рекли: „Пиши једноставније”, јер сам наводно писао сувише интелектуално за потребе локалне телевизије.

Колика је гледаност информативног програма у САД?

Рецимо, њихови дневници сада имају гледаност од 7 до 10 милиона људи, зависи од мреже. Најгледанији је дневник на мрежи Ен-Би-Си, он има до 10 милиона гледалаца, али у земљи од 300 милиона то је процентуално мала бројка, много мања него овде. И уопште Американци нису заинтересовани за информативни програм и нису толико информисани. Не прате пуно светску политику, углавном њихову унутрашњу, а све мање међународне вести. Имали су бирое у великим центрима Европе и света, који су сада затворени. Не извештавају о томе шта се дешава у свету осим оног што је директно везано за Америку. Чак ни Си-Ен-Ен не извештава, осим кад је нека криза…

Шта се највише гледа?

Спорт и забавни програм. „Амерички идол”, музичка емисија, и даље је најгледанији, понегде хумористичке серије. Рецимо, дневник гледа седам до десет милиона људи, а „Америчког идола” 35 милиона људи, дакле три до четири пута је већа гледаност забавног програма од информативног. Рецимо, овде у Србији Јутарњи програм гледа 50 одсто људи, затим „Жикину шареницу” гледа милион и 700.000 људи, дакле сваки четврти човек у Србији… У Америци готово да нема ниједног програма који процентуално има такву гледаност, осим неког спортског преноса. Рецимо, финале америчког првенства у фудбалу гледа око сто милиона људи, дакле сваки трећи Американац, и то је једини програм који се томе приближи. Лари Кинг је, на пример, имао 800.000 гледалаца, што није велики проценат за земљу са 300 милиона. Међутим, Си-Ен-Ен гледа елитна публика. Дискавери, Хистори су гледани али процентуално то је такође мало гледалаца.

Имате ли Ви времена за гледање телевизије?

Сад се, заправо, у Америци телевизија гледа по захтеву. Кабловски провајдер нуди 10.000 програма у сваком моменту по захтеву, од дневника преко спортских догађаја до серија, за које можете да бирате време. Моја деца сада искључиво тако гледају телевизију. Више нема питања „Шта је сад на ТВ програму”, већ се наручује и гледа се кад се има времена. У почетку је постојао проблем са рекламама, јер су их људи у том менију премотавали, а сада су пронашли начин да вас спрече да премотате и да морате да гледате емисије од почетка до краја, па самим тим и рекламе. Иначе у мору комерцијалних канала, једино је Пи-Би-Ес некомерцијалан и на њему има мало више културних садржаја и добрих дечјих емисија.

(Објављено у ТВ Ревији)