Кан, 24. маја – Никога није претерано изненадило то што је филм „Ујак Бунми који призива своје претходне животе”, тајландског редитеља Апичатпонга Верасетакула, освојио „Златну палму” 63. Канског фестивала.

Можете га разумети или не, заволети или не, али је чињеница да је – по стилу, фантазмагоричној нарацији, редитељевом естетском сновиђењу и осећају за визуелно, за контрастима светла и таме– ово био потпуно другачији филм од свега што је било виђено ове године у главном такмичарском програму. Самим тим и заводљивије за чланове жирија, предвођене фантазији склоном америчком редитељу Тиму Бартону.

Стваралаштво Апичатпонга није непознато. Његови филмови „Блажено твој” и „Тропска болест” освојили су својевремено у Кану победничку награду програма „Известан поглед” и Велику награду жирија, док је филм „Синдроми и век” освојио награду у Венецији (2006) и био проглашен за један од најбољих филмова протекле декаде (у свима њима играју углавном исти глумци).

Апичатпонг Верасетакул је рођен у Бангкоку (1970), али је одрастао у провинцији Кон Каен на североистоку Тајланда где је дипломирао архитектуру, а касније и магистрирао на филмском институту у Чикагу. Познат је и по својим видео-радовима и инсталацијама, кратким и експерименталним филмовима и мултиплатформским пројектима, а Аустријски музеј филма објавио је недавно и монографију о његовом стваралаштву...

Тешко је препричати овај Ваш филм било коме ко не припада свету тајландских веровања?

Верујем у трансмиграцију душа између људи, биљака, животиња и духова. Деведесет одсто Тајланђана у то верује, има идеју о реинкарнацији и верује у духове. Све је то прилично у нашој крви. Одувек сам сматрао да није сваки филм за свакога и ако бих се због тога бринуо, не бих ни снимао филмове. Ипак, сматрам да је овај мој филм довољно универзалан.

Филм као синтеза прошлих живота?

Само у смислу да када се овакав догађај представи кроз филм, он постаје део заједничких успомена људи који су га стварали, глумаца и публике. Постаје још један слој сећања и искуства гледаоца. Што се мене тиче, ја сам заинтересован за истраживање утробе овакве временске машине. Можда тамо постоје какве мистериозне силе које чекају да буду откривене, и да се, попут извесних ствари које су се некада сматрале црном магијом, покажу научном чињеницом. За мене, филмско стваралаштво представља извор свега онога чију енергију нисмо правилно користили. У истом смислу у којем никада нисмо истински објаснили унутрашње функционисање ума.

Овај филм има карактеристичне смене тонова и стила, понекад је готово комичан и ироничан, а понекад веома озбиљан и дирљив.

Волим да моји филмови делују као ток свести, сплаварење од једног сећања до другог. У оваквом филму то је важно, зато што је он о реинкарнацији и лутајућим душама човека, животиња, биљака. Бунми може да призове своје прошле животе када је био бафало или цвет.

„Ујак Бунми” је и омаж области у којој сте одрасли, али и филмовима уз које сте одрастали.

Јесте. Одрастао сам на североистоку Тајланда где су клима и тло веома суви, где се најтеже живи, јер пољопривреда не успева па су људи веома сиромашни и емигрирају у пренасељени Бангкок. У том делу су велики културни утицаји Лаоса и Камбоџе, тако да постоје анимистичка веровања и приче уз које сам одрастао а да их нисам пре истински истраживао. У овом филму дао сам своју импресију пејзажа и прича, а кроз употребу старомодних филмских алатки, видео графике и класичних ефеката – попут онога да сам за приказ духова користио само огледало, желео сам да одам почаст успомени на старе филмове уз које сам растао. Такви филмови или умиру или су већ мртви.

Филмови снимљени на 16 милиметара?

Био сам довољно велики да сам запамтио филмове снимљене „шеснаестицом”. Рађени су у студијима, под јаким, директним светлом. Дијалози су били дошаптавани глумцима који су их механички понављали. Чудовишта су увек била у мраку како би се прикрили њихови јефтини костими и маске. Очи су им биле црвено светло тако да би их гледалац могао уочити. „Ујак Бунми” је снимљен „шеснаестицом” па пребачен на 35-милиметарску филмску траку.

Да ли су на Вас утицали и тајландски стрипови?

Да, мислим да заиста јесу. Њихови заплети нису били компликовани, а духови су увек били део пејзажа, баш као што су и данас.

Апичатпонг Верасетакул

Овај Ваш филм је заправо и део једног већег пројекта?

Јесте, он је део интегралног „Примитивног пројекта” који радим паралелно у провинцији Исан на североистоку Тајланда и у Канади. Тамо је већ постављено седам видео-инсталација „Фантоми Набуе”, који омогућавају континуирану онлајн презентацију анимираних и кратких филмова под називом „Писма ујаку Бунмију”, насталих у сарадњи са миланским „Edizioni Zero” и помогнути од стране минхенског „Haus der Kunst” и Фондације за уметничку и креативну технологију. Постао сам веома заинтересован за процесе уништења и нестанака култура и простора, филмова, позоришта, старог начина глуме, за које нема више места у савременом окружењу. Тако је и филм „Ујак Бунми” природан део овог пројекта.

Не можемо а да ипак не повежемо „Ујака Бунмија који призива своје прошле животе” са садашњим политичким догађајима и сукобима на улицама Бангкока.

Та веза није директна. Оно што се данас догађа на улицама Бангкока је класни рат. У Тајланду има посебних класа, а људи су тамо одувек били потлачени или економски или друштвено, а слично је било и током шездесетих година прошлог века када су фармери покушали да снажније дигну свој глас. Били су надјачани. Током тог времена, са комунизмом из Лаоса и Вијетнама, било је нормално да се окрену оваквим идејама.

На телевизијским снимцима видимо да има пуно анимистичке традиције и веровања у самој иконографији протеста.

Све је то део циклуса, али сматрам да је ово до сада највећи сукоб класа фокусиран на непривилеговане. Пре је било доста сукоба између војске и средње класе, а ово што данас видите тиче се сиротиње. С друге стране, ово је и потпуно другачија врста рата, зато што су у игри Интернет и многе нове тактике. Више него икада пре, можете јасно да видите како данас Тајланд тресу медији и како то место постаје пропагандна машина. Но, неће проћи дуго када ће људи почети да примећују и да им веб странице нестају. У последњих неколико година, национализам, подстакнут од стране војних трупа, довео је до сукоба идеологија. Сада постоји државна агенција која делује као морални полицајац задужен да забрани сваку „недоличну” активност и уништи њен садржај.