Сан Себастијан– Сви који су до сада са њом радили склони су да тврде да је краси знатижељна интелигенција и да се за улоге натприродно припрема са пуним разумевањем ликова које тумачи тако кристално јасно да се чини као да клизи кроз призоре. Она сама често је изјављивала да је, пре него што је постала „прелепи лабуд” и холивудска мегазвезда, била исфрустрирана јер је „била премршава, имала велика уста, искривљене зубе, јер је дуго сисала палац, и носила наочаре са дебелим стаклима”. Све друго је већ савремена историја – Џулија Фиона Робертс (1967) већ више од две деценије је „америчка драгана” број један, највољенија и најплаћенија глумица на свету, мајка близанаца Хејзел Патриције и Финоса Волтера, као и сина Хенрија, супруга камермана Денијела Модера, власница Оскара за улогу у филму „Ерин Брокович” и незаборавна „Згодна жена”...

На 58. Сан Себастијан фестивалу, на који је стигла насмејана и ведра како би заједно са редитељем Рајаном Марфијем и глумачким партнером Хавијером Бардемом представила филм „Једи, моли, воли”, другом после дуже паузе коју је направила у каријери, настао према истоименом бестселеру Елизабет Гилберт, Џулији Робертс је свечано уручена награда „Доностиа” за изузетан допринос светском филму.

Да ли је био изазов тумачити лик Елизабет Гилберт, ауторке књиге продате у осам милиона примерака?

Велики изазов, баш попут изазова улоге Ерин Брокович, али и велико олакшање јер су и Броковичева и Гилбертова жене из наше реалности и садашњице и даље активне и свеприсутне, па су ми биле веома доступне и драгоцене током мојих припрема за улоге. Могла сам лично да их видим и осетим, да „снимим” њихове гестове, кретње, начин на који се опходе према људима и околини. Елизабет Гилберт је жена која је имала храбрости да јавно изврне свој живот пред милионским аудиторијумом, да призна све своје слабости и сву своју тугу, да проговори отворено о свом пропалом браку и о потрази за самом собом. За мене је то била изванредна прилика да прикажем широки дијапазон осећања, да прикажем жену која је у потрази за одговорима на велика животна питања. Уједно, ово је и веома захтевна улога јер сам готово у сваком кадру, за шта је било потребно да пропутујем готово цео свет и боравим на снимању чак четири месеца у Америци, Италији, Индији и на Балију.

После недавне америчке премијере филма „Једи, моли, воли”, поједини медији су Вам замерили да сте током снимања практиковали хиндуизам?

Они су само механички пренели део интервјуа који сам дала за париски „Ел” и извукли неке ствари из контекста. Покајала сам се што сам неке ствари изјавила и коначно сам схватила нешто што ми је мајка још пре 22 године рекла, а то је: „Ти си глумица и зато глуми и причај о својим улогама. Немој никада да говориш о политици и религији”.

Филмски гледаоци ће сигурно бити презадовољни Вама и Вашом улогом у филму, он ће се сигурно допасти и феминисткињама, јер он јесте екранизација бестселера о женској снази, али нисам сигурна да ће гледатељкама бити лако да се идентификују са Елизабет?

Зашто тако мислите?

Зато што познајем заиста мали број жена које би после пропалог брака могле себи да дозволе луксуз да лече ране прво у Италији, па у Индији и на Балију.

Хм. Може се и тако гледати на ствари, али овде је реч о аутобиографији и ономе кроз шта је заиста прошла Елизабет Гилберт, суочавајући се са самом собом и учећи од других народа и култура много тога о љубави, односу према животу и породици, према неким суштинским људским вредностима.

А то није могла да научи у Њујорку, у кругу својих пријатеља?

Очигледно да није. Јер, како каже у књизи, а тај део постоји и у филму, „Њујорк значи амбицију и отуђење”.

Шта је Вас лично привукло њеној књизи и идеји да се сними овакав филм?

Емоционално и духовно путовање описано у књизи, које смо, надам се, успели да транспонујемо и у филм. Сви ми имамо „тај тренутак” у животу, када нам је тешко и када сматрамо да смо емотивно мртви, а прогони нас тај неки унутрашњи немир. Каткад он траје само један викенд или месец дана, можда чак и целу годину и тада мислимо: „Нема излаза из овога”. Морамо да научимо да пронађемо мир у себи, да истерамо немир и предрасуде, да будемо срећни са својим животом.

Јесте ли Ви срећни?

Веома, срећна сам са својом породицом, срећна и када не радим, и када радим. Уживам у свом браку, мајчинству, са својом децом сам срећна као мало дете. Сваки сат ми је до краја испуњен. Сваки, и најмањи тренутак је диван ако себи допустимо да му приступимо. Сваки дан учим од своје деце, а она су пуна чуђења током откривања света. Мој син Хенри се један дан пробудио у пет ујутро и рекао ми : „Буди се мама, дан је предиван!” Има ли шта вредније од тога?

Избирљиви сте по питању улога, чини се, сада још и више?

Јесам избирљива, увек се трудим да добро изважем привлачност и изазов понуђених улога. Сада је ту и елемент усклађивања са породичним обавезама. Не узвраћам баш на сваки позив. На моје одлуке утиче много више ствари него пре.

Изјавили сте недавно и да више не желите да играте у романтичним комедијама?

Такве улоге више не одговарају женама мојих година, ма колико ја и даље била поносна на свој изглед.

Часопис „Пипл” Вас је и ове године прогласио за најлепшу жену света?

Лепота је увек релативан појам и познато је да он зависи од укуса. Кључ моје лепоте је што увек у близини имам некога ко ме воли. Кад бих вам описала најлепше људе које познајем, рекла бих – то су особе које су задовољне собом и које имају много смисла за хумор.

Новине пишу и да сте веома добра домаћица?

Заиста уживам у улози домаћице, а узор ми је моја мајка. Била је савршена куварица, пекла је хлеб, правила зимницу. Тек данас ми није јасно како је у свему томе успевала и то са осмехом на лицу. Прилично се добро сналазим у кућним пословима, али има дана када је у кући хаос и када ми се чини да сам по цео дан у кухињи. Али, све је то ипак за мене и забавно и чини ме стално покретном. Не желим да будем статична као неки споменик. Опуштена сам што нисам савршена и много сигурнија у себе него када сам била млада девојка.

Да ли Вам је нешто недостајало у периоду нестанка са велике филмске сцене?

Само онај осећај да идем да радим посао који волим, и то са људима којима се дивим и које поштујем, са којима се осећам сигурно, али и са људима са којима нисам радила пре, рад са њима значи ново искуство. То је за мене довољно и то је оно где ја црпим инспирацију.