Branko Šmit, reditelj filma „Metastaze”, ovogodišnji je dobitnik „Politikine” nagrade „Eritrocit” za najbolji film takmičarskog programa „Evropa van Evrope” upravo završenog 38. Festa. Ova drama o neprilagođenosti hrvatskih tridesetogodišnjaka u procesu tranzicije, koja će od 4. marta biti prikazivana u beogradskom bioskopu „Balkan”, nagrađena je za „znalačku režiju i snažan psihološki portret ljudi sa društvenih margina”, saopštio je međunarodni tročlani žiri.

Na kakve metastaze u hrvatskom društvu ukazujete?

Najveće zlo su desničarenje, neonacizam i ekstremističke grupe koje se pojavljuju na marginama društva i prete da se šire. Najveća opasnost za Hrvatsku jesu i problemi narkomanije i nebrige društva o posleratnoj generaciji koja je besperspektivna, odrasla je na ulici, i nema sistem osnovnih društvenih normi. Sve to tretiram kao metastaze, jer one imaju tendenciju da se šire i da usmrte organizam, društvo. Roman Ive Balenovića, predstavu i film „Metastaze” koji su nastali prema romanu, shvatam kao prevenciju, kao upozorenje na problem koji preti da se proširi u vreme krize u kojoj živimo.

Koliko su aktuelna ekonomska kriza, ali i odsustvo moralnih vrednosti uzroci desničarenja i neonacizma u Hrvatskoj?

Zemlje u tranziciji koje kriza najviše pogađa, pa tako i Hrvatska, najpogodnije su za širenje takvih ideja i grupa. Lično, smeta mi što se to gura pod tepih. U Hrvatskoj postoje zakoni koji zabranjuju širenje određenih grupa, ali se ne primenjuju. Želeo sam da lupim šakom o sto, ukažem na problem i kažem da je vreme za promene.

U filmu govorite o mladićima koji su odrastali za vreme ratnih sukoba na Balkanu i prikazujete sukob dve generacije – roditelja koji su gradili nezavisnu Hrvatsku i dece koja su napuštena. Koliko je odsustvo porodične bliskosti razlog neprofilisanog puta generacije današnjih tridesetogodišnjaka u Hrvatskoj?

Roditelji su bili zaokupljeni politikom, ratom i stvaranjem države. Niko nije brinuo o deci koja su rasla bez nadzora. Merila porodičnih vrednosti nisu postojala, deca su bila prepuštena ulici, i mnoge porodice su se raspale. Generacija dece koja je odrastala za vreme rata danas je najviše izgubljena, čak više i od generacije mladih koja je bila u ratu. Upravo kod njih postoji ta tendencija širenja desničarskih grupa koje bi dovele do kolapsa sistema.

Zašto često ističete da se ideja o Hrvatskoj u kojoj će se živeti bolje rasula?

Osnovna ideja je postignuta – Hrvatska kao nezavisna i samostalna država postoji i razvija se, ali je nestala ideja da će se u takvoj zemlji živeti bolje. Mnogi moji prijatelji su iznenađeni koliko Hrvati korupcijom rade na rušenju krvavo stečene države, a nezadovoljstvo je najveće kod onih koji su bili u ratu. Nezadovoljni su nepravdom prema njima koji su bili na frontu i odnosom prema onima koji su preko noći preuzeli fabrike i obogatili se, a sada imamo i enormnu korupciju koja je metastaza hrvatskog društva.

Kako Vi kao umetnik reagujete na korupciju u društvu i afere u hrvatskom političkom vrhu?

Boli me to, vrlo sam kritičan prema tome, a takvi su i moji filmovi kroz koje iznosim svoj stav. Sebe smatram osobom sa posttraumatskim ratnim sindromom, i reagujem kao junaci u mom dokumentarnom filmu „Panj pun olova”. Saosećam sa njima, bliski su mi, jer je evidentna frustracija koja se nakupila između onoga šta su oni koji su bili u ratu očekivali od države i onoga što je ona postala danas.

Je li to onda i vid Vaše katarze?

Jeste i narednim filmom ću zaokružiti tu priču o ratu i poratnom periodu. Radni naslov filma je „Jeftina produkcija” i govoriće o razočaranju i o traumama koje su nas zadesile. Sa tim bih dao poslednje viđenje svega što smo proživeli, a onda bih snimio neki film za decu.

Sa kakvim izazovima ste se suočili tokom adaptacije romana „Metastaze” za potrebe filma?

Bilo je teško jer je glavni junak romana Filip, a roman obiluje njegovim monolozima, što u filmu treba izbeći. Pisac romana Ivo Balenović i ja napravili smo osam verzija scenarija za film i svaka naredna je bila lošija od prethodne. Taj nimalo lak posao preuzeo je Ognjen Sviličić i za pet dana predao scenario u kojem Filip nije glavni junak, već Krpa kojeg igra Rene Bitorajac. Onog trenutka kada je Krpa postao glavni junak, sve se složilo, i došli smo do važne selekcije šta je bitno.

U čemu se ogleda tragedija junaka Krpe, koji je učestvovao u ratu tokom devedesetih, a sada je neprilagođen modernom društvu?

Krpu nije formirao rat, u vidu da ima traume. On je vrlo ponosan što je bio u ratu i to smatra najboljim periodom u životu. Njemu je rat samo pomogao da se ostvari u najgorem obliku. Krpu ne treba gledati površno. On je osetljiv na prijatelje, iako se sa njima tuče i vređa ih. Kada jedan od njih doživi tragediju, on je taj koji prvi pusti suzu. Kod njega postoji jasna podela šta je dobro a šta loše, koga treba mrzeti a koga ne, i koliko treba tući ženu kada ne sluša. On nema dileme, ali ima lični sistem vrednosti koji mu je jasan i koji poštuje. Zato Krpa nosi film.

Posle projekcije Vašeg filma, najjasnije je da je njegova vrednost u univerzalnosti i da se priča može dešavati i u Beogradu?

Navijače Dinama, popularne Bed blu bojse, možemo zameniti grobarima ili delijama, možemo promeniti jezik, izbaciti šahovnicu i staviti srpsku zastavu sa četiri slova S, i priča funkcioniše jer su mentalitet i frustracije iste. U Srbiji su frustracije možda još jače, jer je Hrvatska svesna da je ratovala, a u Srbiji nisu svi prihvatili rat. To je i problem jer su u Srbiju izbegli mnogi iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, izgubili su sve što su imali, a tadašnji političari pričali su da Srbija nije bila u ratu. Bilo je to negiranje realnosti, što u Hrvatskoj nije slučaj. U Hrvatskoj su se negirali ratni zločini.

Ivan Aranđelović

--------------------------------------------------------------

Glava mi je bila vruća od rata

Zašto Vas u Hrvatskoj nazivaju „režimskim rediteljem”?

Za vreme rata snimao sam dva slaba filma koja su se bavila ratnom tematikom. Verovatno sam srljao, glava mi je bila vruća od rata, ali sam filmove snimao u uverenju da radim nešto dobro i ono što je u tom trenutku bilo potrebno. Vreme je pokazalo da to nisu bili dobri filmovi i zbog toga me često prozivaju.