Бранко Шмит, редитељ филма „Метастазе”, овогодишњи је добитник „Политикине” награде „Еритроцит” за најбољи филм такмичарског програма „Европа ван Европе” управо завршеног 38. Феста. Ова драма о неприлагођености хрватских тридесетогодишњака у процесу транзиције, која ће од 4. марта бити приказивана у београдском биоскопу „Балкан”, награђена је за „зналачку режију и снажан психолошки портрет људи са друштвених маргина”, саопштио је међународни трочлани жири.

На какве метастазе у хрватском друштву указујете?

Највеће зло су десничарење, неонацизам и екстремистичке групе које се појављују на маргинама друштва и прете да се шире. Највећа опасност за Хрватску јесу и проблеми наркоманије и небриге друштва о послератној генерацији која је бесперспективна, одрасла је на улици, и нема систем основних друштвених норми. Све то третирам као метастазе, јер оне имају тенденцију да се шире и да усмрте организам, друштво. Роман Иве Баленовића, представу и филм „Метастазе” који су настали према роману, схватам као превенцију, као упозорење на проблем који прети да се прошири у време кризе у којој живимо.

Колико су актуелна економска криза, али и одсуство моралних вредности узроци десничарења и неонацизма у Хрватској?

Земље у транзицији које криза највише погађа, па тако и Хрватска, најпогодније су за ширење таквих идеја и група. Лично, смета ми што се то гура под тепих. У Хрватској постоје закони који забрањују ширење одређених група, али се не примењују. Желео сам да лупим шаком о сто, укажем на проблем и кажем да је време за промене.

У филму говорите о младићима који су одрастали за време ратних сукоба на Балкану и приказујете сукоб две генерације – родитеља који су градили независну Хрватску и деце која су напуштена. Колико је одсуство породичне блискости разлог непрофилисаног пута генерације данашњих тридесетогодишњака у Хрватској?

Родитељи су били заокупљени политиком, ратом и стварањем државе. Нико није бринуо о деци која су расла без надзора. Мерила породичних вредности нису постојала, деца су била препуштена улици, и многе породице су се распале. Генерација деце која је одрастала за време рата данас је највише изгубљена, чак више и од генерације младих која је била у рату. Управо код њих постоји та тенденција ширења десничарских група које би довеле до колапса система.

Зашто често истичете да се идеја о Хрватској у којој ће се живети боље расула?

Основна идеја је постигнута – Хрватска као независна и самостална држава постоји и развија се, али је нестала идеја да ће се у таквој земљи живети боље. Многи моји пријатељи су изненађени колико Хрвати корупцијом раде на рушењу крваво стечене државе, а незадовољство је највеће код оних који су били у рату. Незадовољни су неправдом према њима који су били на фронту и односом према онима који су преко ноћи преузели фабрике и обогатили се, а сада имамо и енормну корупцију која је метастаза хрватског друштва.

Како Ви као уметник реагујете на корупцију у друштву и афере у хрватском политичком врху?

Боли ме то, врло сам критичан према томе, а такви су и моји филмови кроз које износим свој став. Себе сматрам особом са посттрауматским ратним синдромом, и реагујем као јунаци у мом документарном филму „Пањ пун олова”. Саосећам са њима, блиски су ми, јер је евидентна фрустрација која се накупила између онога шта су они који су били у рату очекивали од државе и онога што је она постала данас.

Је ли то онда и вид Ваше катарзе?

Јесте и наредним филмом ћу заокружити ту причу о рату и поратном периоду. Радни наслов филма је „Јефтина продукција” и говориће о разочарању и о траумама које су нас задесиле. Са тим бих дао последње виђење свега што смо проживели, а онда бих снимио неки филм за децу.

Са каквим изазовима сте се суочили током адаптације романа „Метастазе” за потребе филма?

Било је тешко јер је главни јунак романа Филип, а роман обилује његовим монолозима, што у филму треба избећи. Писац романа Иво Баленовић и ја направили смо осам верзија сценарија за филм и свака наредна је била лошија од претходне. Тај нимало лак посао преузео је Огњен Свиличић и за пет дана предао сценарио у којем Филип није главни јунак, већ Крпа којег игра Рене Биторајац. Оног тренутка када је Крпа постао главни јунак, све се сложило, и дошли смо до важне селекције шта је битно.

У чему се огледа трагедија јунака Крпе, који је учествовао у рату током деведесетих, а сада је неприлагођен модерном друштву?

Крпу није формирао рат, у виду да има трауме. Он је врло поносан што је био у рату и то сматра најбољим периодом у животу. Њему је рат само помогао да се оствари у најгорем облику. Крпу не треба гледати површно. Он је осетљив на пријатеље, иако се са њима туче и вређа их. Када један од њих доживи трагедију, он је тај који први пусти сузу. Код њега постоји јасна подела шта је добро а шта лоше, кога треба мрзети а кога не, и колико треба тући жену када не слуша. Он нема дилеме, али има лични систем вредности који му је јасан и који поштује. Зато Крпа носи филм.

После пројекције Вашег филма, најјасније је да је његова вредност у универзалности и да се прича може дешавати и у Београду?

Навијаче Динама, популарне Бед блу бојсе, можемо заменити гробарима или делијама, можемо променити језик, избацити шаховницу и ставити српску заставу са четири слова С, и прича функционише јер су менталитет и фрустрације исте. У Србији су фрустрације можда још јаче, јер је Хрватска свесна да је ратовала, а у Србији нису сви прихватили рат. То је и проблем јер су у Србију избегли многи из Хрватске, Босне и са Косова, изгубили су све што су имали, а тадашњи политичари причали су да Србија није била у рату. Било је то негирање реалности, што у Хрватској није случај. У Хрватској су се негирали ратни злочини.

Иван Аранђеловић

--------------------------------------------------------------

Глава ми је била врућа од рата

Зашто Вас у Хрватској називају „режимским редитељем”?

За време рата снимао сам два слаба филма која су се бавила ратном тематиком. Вероватно сам срљао, глава ми је била врућа од рата, али сам филмове снимао у уверењу да радим нешто добро и оно што је у том тренутку било потребно. Време је показало да то нису били добри филмови и због тога ме често прозивају.