ПрофесорнаФакултетупримењенихуметностиМаркоЛађушић добро је познат студентима ове научне установе. Очито је да је међу њима и популаран. Јер, на отварању изложбе студентских радова „Тело 2”, једне од бројних које Лађушић већ годинама реализује са академцима и младим уметницима, Магацин у Краљевића Марка 4 био је препун чак и на 12 степени испод нуле.

Поставка „Тело 2”, публици доступна до 17. фебруара, логичан је наставак прошлогодишњег пројекта „Тело”у којем је учествовало преко четрдесет младих уметника, а реч је о скупу различитих доживљаја и ликовних опсервација фигуре човека. Ове године на исту тему изразило се преко тридесет учесника, уз госте из иностранства, који су приказали видео радове. Лађушић, са којим су сарађивали Наташа Радојевић и Никола Кораћ, каже:

– Вечита је потреба уметника да објасни контекст времена и природе средине у којој егзистира, а фигура је нешто што ми свакако јесмо или је представа онога како нас други виде. Радови студената су индивидуалистички, а спајају их мотиви и материјали који су заиста разноврсни. На изложби учествују сликари, вајари, дизајнери, фотографи, костимографи... Сви они полазе од цртања, као основног начина изражавања. Оно што је овде најважније јесте да је већина аутора први пут добила прилику да излаже своја дела, и то у једном веома атрактивном простору, што је за младог уметника, поготово у нашој земљи, тешко остварив подухват уколико нема помоћи „са стране”.

Лађушић је управо та помоћ. Уметничко осамостаљивање студената (сваке године као предавач среће се са њих око 200) за нашег саговорника мотив је због којег неуморно бруси младе таленте. Уз чињеницу да се, како каже, са њима одлично разуме. И да га они подмлађују. Поред поставке о којој говоримо Лађушић је уметнички директор ликовне колоније за младе у Тршићу, која се одржава више од деценије, а активан је и у пројекту „Тераторија”, широј јавности препознатљивом по скулптурама од теракоте које неколико година уназад красе улице Београда за време Белефа.

– Радионице за децу које сам годинама реализовао у Културном центру Студентски град биле су за мене немерљиво педагошко искуство. Тада сам научио да са студентима треба неговати непосредан однос, који, наравно, не искључује ауторитет. Али, им даје слободу да отворено и без устезања траже помоћ.У Тршићу, поред тога што се друже, они заиста вредно раде и то у једном сјајном, природном амбијенту. Уз то, њих је лако окупити на једном месту, нису захтевни по питању смештаја, не траже ексклузивитет, већ само време које можемо да им посветимо.

Тако је и у Кикинди, прича Лађушић, где се радови у оквиру пројекта „Тераторија” реализују, и то на Међународном симпозијуму скулптуре, у комплексу од четири хектара, са условима који, кад је обрада теракоти у питању, не постоје нигде у Србији, можда ни у Европи. Боравећи у Кикинди студенти за седам дана успевају да произведу онолико радова колико не стигну да ураде током целе једне године на факултету. Нека од дела се продају, нека задрже аутори, а већина се донира нашим бројним институцијама, као што ће ове године, након окончања Белефа, то бити Београдско драмско позориште, Клиника у Палмотићевој и Основна школа „Дринка Павловић”.

Како Лађушић најављује, већ на јесен, у октобру, Магацин у Краљевића Марка 4 још једном ће отворити врата академцима, што ће, нада се он, допринети институционализацији ових изложби, које поседују несумњив квалитет.