Ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku, kao što je patriotizam, onda ćemo, umesto etike namera, imati etiku odgovornosti, gde ćemo, umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su rezultati takvi kakvi jesu. Onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive.

To je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti. Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tom niko nema osećaj da položi neke račune i niko ne misli da je on grešio i svi misle da su drugi krivi.

Da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti? Ja mislim da ne. Mislim da je to pozicija koja u budućnosti, u priličnoj meri, garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate. Znači, ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu.

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama… U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednicu u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

Mislim da mi kao narod imamo problem sa tim što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali, onog trenutka kada on neki svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju – tog trenutka on gubi kredibilitet.

I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama, koje su bile države, mi smo imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. Onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije, jer ih nije bilo i nije bilo moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru, jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države, nego je bila zajednica.

Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program.

Ali kada to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativne politike u kojoj vam treba jasan plan, strategija, proverljiv plan koji može da se analizira, onda to nije dobro. Vi treba da napravite jednu ekipu i kažete: Molim te, napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni. Jedno je držati zapaljive govore i obraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.

(Iz obraćanja Zorana Đinđića studentima Banjalučkog univerziteta 21. februara 2003. godine. Toga dana pokušan je atentat na premijera Srbije dok je odlazio na aerodrom kod beogradske hale Limes, sadašnje Beogradske arene.)

------------------------------------------------------------

Naš cilj Evropska unija

Dakle, da se pogledamo u oči i da kažemo: ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili

Propustili smo neke sjajne šanse koje su drugi narodi, druge zemlje iskoristili, i danas su naši konkurenti na svetskom tržištu

Važno je da imate jasan plan i jasnu viziju. Možete da pobedite na izborima, možete čak i da sačuvate glasove, ali u jednoj diktaturi izbori se ne dobijaju za zelenim stolom. Izbori se dobijaju na ulici. Na osnovu našeg jasnog plana, jasne strategije i vrlo jasne vizije kuda želimo da idemo. Mi smo uspeli da jednu od najgorih diktatura u Evropi smenimo mirnim sredstvima. Jer ništa joj nije drugo ostalo nego da se preda. Ne zato što nije htela da iskoristi silu, nego protiv sile koju smo mi organizovali, sile naroda, nije bilo nikakve veće sile. Zahvaljujući planu i jasnoj viziji, mi smo uspeli da ovaj narod bez prolivene kapi krvi iz diktature uvedemo u demokratiju. Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji, mi ovu zemlju možemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi da uvedemo u oporavak, u ekonomski razvoj. Ali uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate – kuda ja to idem? Ne da li samo brzo trčim, ne da li trošim energiju nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

…

Naš cilj je, i mi našu zemlju vidimo da 2004. godine bude zvanični kandidat za Evropsku uniju, da 2010. godine bude ravnopravni član Evropske unije. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, bilo da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...

Dakle, da se pogledamo u oči i da kažemo: ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili….

Pristaćemo samo na ono što se traži od svih, i od Amerike, i od Engleske i od Francuske... Mi smo zemlja koja je u ovih 12 godina propadala po svim merilima, i koja je po svim tim merilima, naročito ekonomskim, među najlošije kotiranim na celoj zemaljskoj kugli. Pri tom, u proteklih 12 godina, nalazeći se na mestu gde se nalazimo, koje je bilo vrlo povoljno i politički, i geografski, propustili smo neke sjajne šanse koje su drugi narodi, druge zemlje iskoristili, i danas su naši konkurenti na svetskom tržištu.

...

Sada smo tu gde jesmo, sa nacionalnim dohotkom od hiljadu sto pedeset dolara po stanovniku, što je otprilike nacionalni dohodak jedne afričke zemlje, i to ne baš razvijene, u kojoj ima više peska nego nafte i u kojoj ima više beduina nego inženjera. Tu smo gde smo, to je mera i naše javne potrošnje, to je mera i našeg socijalnog standarda.

Mi imamo svest o standardima javnih i drugih sistema i servisa koji su na evropskom nivou i imamo pravo na to. Bilo bi loše da imamo afrički standard i svest koja je adekvatna tom standardu. Mi imamo materijalni standard koji je na nivou vrlo nerazvijene zemlje, u mentalitetu imamo vrednosti, ciljeve i standarde koji su srednjoevropski standardi. Mi želimo dobro školstvo, dobro zdravstvo, mi želimo stabilan penzioni sistem, mi želimo da ljudi koji rade od svoje plate mogu pristojno da žive, to mi sve želimo i to je odlično, jer to je onaj magnet koji nas vuče napred, to je naša vizija, ali moramo da budemo svesni u datom trenutku koje su realne mogućnosti za njeno ostvarenje.

Mi se i kao Vlada Srbije i kao narod nalazimo na jednom vrlo uskom putu kroz Scilu i Haribdu. Scila je veoma loše stanje naše ekonomije koja nije u stanju da proizvede veći nacionalni proizvod, a Haribda – to su veliki socijalni izdaci ostarelog stanovništva sa milion i trista hiljada penzionera, veći broj nego aktivno radno efektivno zaposlenog stanovništva, sa ogromnim brojem izbeglica i sa potpuno upropašćenom infrastrukturom, saobraćajnom, energetskom, stambenom, što iziskuje ogromne neprofitne investicije.

Na tom tankom, uskom putu moramo da napredujemo i zbog toga je važno da se ljudima u Srbiji objasni da reforme koje mi sprovodimo ne mogu odmah da donesu rezultate. Gladni ste, znam, zasejali ste i za 15 minuta biste hteli da požanjete, da ispečete hleb i da date deci, ali, nažalost, priroda ima svoju logiku, morate da sačekate.

Mi smo sada u fazi oranja, u fazi sejanja. Imamo šta da zasejemo, znamo šta da zasejemo, imamo ljude koji umeju da vode taj posao, ali trebaće nam izvesno strpljenje, izvesno vreme da počnemo da žanjemo. Ako krenemo da vadimo to seme iz zemlje i da ga delimo međusobno, nikada neće biti žetve. Ima nekih koji bi to hteli, ima nekih koji kažu: daj da ponovo malo štampamo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu, uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo tog dana mogli da podelimo te plate. Mi danas praktično saniramo posledice tog stanja koje je našu zemlju dovelo na rub ekonomskog opstanka, ne u ekonomsku krizu nego do toga da zastane ekonomija i da kažemo: mi smo možda jedina zemlja u ovom delu zemaljske kugle bez ekonomije. Srećom, to se neće desiti i mi smo odlučni u sprovođenju tih reformi.

Oktobar 2001. godine, Skupština Demokratske stranke