Ако колективни идентитет базирамо на неком модерном облику, као што је патриотизам, онда ћемо, уместо етике намера, имати етику одговорности, где ћемо, уместо да образлажемо шта смо ми хтели, да образлажемо зашто су резултати такви какви јесу. Онда ћемо полагати одговорност за последице, а нећемо тражити оправдање за мотиве.

То је огромна разлика. И на тој разлици се ломи питање да ли ми, као српски народ, можемо да уђемо у 21. век, са једном модерном формом колективног идентитета, или ћемо покушати да изградимо неке механизме модерних друштава у индустрији, у привреди, у институцијама, а у својој свести ћемо задржати један архаични вид колективног идентитета који ће се базирати на том моралистичком приступу, где одговорност никада није на онима који спроводе неку активност него је увек на окружењу које можда неће прихватити ту активност него ће је одбити. Значи, јако је важно да се неком рефлексијом наше историје види шта су то разлози што смо ми често доживљавали неуспехе, а да при том нико нема осећај да положи неке рачуне и нико не мисли да је он грешио и сви мисле да су други криви.

Да ли је то једна позиција која у будућности бар обећава мање пораза него у прошлости? Ја мислим да не. Мислим да је то позиција која у будућности, у приличној мери, гарантује да доживљавамо оно што смо доживљавали у прошлости. Ако прилазите једном проблему на исти начин, можете да очекујете да ћете добити исти резултат као и раније. Ако је тај резултат био лош, мењајте приступ. Ако нећете да мењате приступ, немојте да се жалите што ћете опет имати исте резултате. Значи, ако желимо да будемо успешнији у 21. веку него што смо били у 20. веку, ми морамо да редефинишемо свој однос према себи и према свом окружењу, анализом трендова који се догађају у свету.

... Мене не интересују намере. Мене интересују последице. Свако има добре намере и мислим да је то ствар пристојности. Немам намеру да дискутујем о нечијим намерама… У јавном животу мене интересују последице које су добре за ту заједницу у којој се тај јавни живот спроводи. Ако имате перманентно лоше последице, по мени је свеједно да ли је на Божјој правди, на некој другој правди засновано, или на добрим намерама, јер то на крају доводи до пропасти те заједнице која треба на крају да успе.

Мислим да ми као народ имамо проблем са тим што су наши лидери сувише егоцентрични и самозаљубљени и они мисле да све постоји само због њих. На западу, кроз развој њихових демократских друштава, лидер је чиновник народа и нације и он је одржив само уколико води напред и у оној мери у којој даје неки план где нација може да успе на том путу. Може да погреши. Али, оног тренутка када он неки свој интерес стави изнад интереса нације и каже: мада сам постао проблем, ја нећу да се склоним, јер, ето, људи ме подржавају – тог тренутка он губи кредибилитет.

И само још нешто да кажем на једну болну тему за нас: због чега је на Балкану политика много више митологизована него у овој класичној централној Европи. Због тога што смо ми имали проблем са националним државама. Ми смо били практично народи у страним државама. Имали смо Аустроугарску и Турску империју и у тим империјама, које су биле државе, ми смо имали неки свој положај, али нисмо имали своју државу. Онда се тај колективни идентитет остваривао кроз етнички идентитет, није могао да се остварује кроз политичке институције, јер их није било и није било могуће да их буде. Пошто колективни идентитет постоји, он се изражавао кроз језик, културу и веру, јер су то били једини атрибути за препознавање заједнице. Није било државе, него је била заједница.

Да некога питате ко је најбољи стручњак за језик, културу, веру – писци, песници, попови – да ли су они најбољи представници једног модерног идентитета. Не баш. Зашто? Зато што они теже претеривањима, теже искључивости, теже поезији, митовима, јер је то њихов посао. И ако погледате нашу политику у последњих сто-двеста година, ви ћете видети да у њој има више проповеди него политичких програма. То се приказује као политички програм.

Али када то прочитате и видите да се ту нуде у приличној мери непроверљиве ствари, разне приче из прошлости, разни симболи, све оно што није лоше као део неке опште политичке културе, али је врло лоше ако треба да буде део једне оперативне политикe у којој вам треба јасан план, стратегија, проверљив план који може да се анализира, онда то није добро. Ви треба да направите једну екипу и кажете: Молим те, направи неколико сценарија на основу онога шта може све да се деси, ако ми хоћемо да то урадимо. Ви имате врло мало наших политичких програма, српских, који почивају на том модерном концепту политике, али имате много, много оних који почивају на комбинацији поезије и верских проповеди и због тога ми нисмо баш били претерано успешни. Једно је држати запаљиве говоре и обраћати се емоцијама, а друго је планирати једну озбиљну државну политику.

(Из обраћања Зорана Ђинђића студентима Бањалучког универзитета 21. фебруара 2003. године. Тога дана покушан је атентат на премијера Србије док је одлазио на аеродром код београдске хале Лимес, садашње Београдске арене.)

------------------------------------------------------------

Наш циљ Европска унија

Дакле, да се погледамо у очи и да кажемо: ако хоћемо циљ, морамо да хоћемо и средства која воде до тог циља. Одрастимо једном као народ и као људи, прихватимо цену за циљеве које смо прихватили

Пропустили смо неке сјајне шансе које су други народи, друге земље искористили, и данас су наши конкуренти на светском тржишту

Важно је да имате јасан план и јасну визију. Можете да победите на изборима, можете чак и да сачувате гласове, али у једној диктатури избори се не добијају за зеленим столом. Избори се добијају на улици. На основу нашег јасног плана, јасне стратегије и врло јасне визије куда желимо да идемо. Ми смо успели да једну од најгорих диктатура у Европи сменимо мирним средствима. Јер ништа јој није друго остало него да се преда. Не зато што није хтела да искористи силу, него против силе коју смо ми организовали, силе народа, није било никакве веће силе. Захваљујући плану и јасној визији, ми смо успели да овај народ без проливене капи крви из диктатуре уведемо у демократију. Захваљујући јасном плану и чврстој визији, ми ову земљу можемо из највеће економске беде у којој се једна европска земља налази да уведемо у опоравак, у економски развој. Али увек је важна визија. Увек морате да питате – куда ја то идем? Не да ли само брзо трчим, не да ли трошим енергију него да ли знам на који циљ желим да стигнем.

…

Наш циљ је, и ми нашу земљу видимо да 2004. године буде званични кандидат за Европску унију, да 2010. године буде равноправни члан Европске уније. Све препреке на том путу ћемо уклањати, било да се зову Милошевић, да се зову устави, било да се зову закони. Не постоји ниједна препрека која може да нас заустави на том путу. Као човека кога држе под водом 50 година, у његовој жељи да дође до ваздуха, до кисеоника, тако и Србију не може ништа да заустави на том путу до кисеоника, а то је Европа, то је породица демократских, модерних, развијених земаља...

Дакле, да се погледамо у очи и да кажемо: ако хоћемо циљ, морамо да хоћемо и средства која воде до тог циља. Одрастимо једном као народ и као људи, прихватимо цену за циљеве које смо прихватили….

Пристаћемо само на оно што се тражи од свих, и од Америке, и од Енглеске и од Француске... Ми смо земља која је у ових 12 година пропадала по свим мерилима, и која је по свим тим мерилима, нарочито економским, међу најлошије котираним на целој земаљској кугли. При том, у протеклих 12 година, налазећи се на месту где се налазимо, које је било врло повољно и политички, и географски, пропустили смо неке сјајне шансе које су други народи, друге земље искористили, и данас су наши конкуренти на светском тржишту.

...

Сада смо ту где јесмо, са националним дохотком од хиљаду сто педесет долара по становнику, што је отприлике национални доходак једне афричке земље, и то не баш развијене, у којој има више песка него нафте и у којој има више бедуина него инжењера. Ту смо где смо, то је мера и наше јавне потрошње, то је мера и нашег социјалног стандарда.

Ми имамо свест о стандардима јавних и других система и сервиса који су на европском нивоу и имамо право на то. Било би лоше да имамо афрички стандард и свест која је адекватна том стандарду. Ми имамо материјални стандард који је на нивоу врло неразвијене земље, у менталитету имамо вредности, циљеве и стандарде који су средњоевропски стандарди. Ми желимо добро школство, добро здравство, ми желимо стабилан пензиони систем, ми желимо да људи који раде од своје плате могу пристојно да живе, то ми све желимо и то је одлично, јер то је онај магнет који нас вуче напред, то је наша визија, али морамо да будемо свесни у датом тренутку које су реалне могућности за њено остварење.

Ми се и као Влада Србије и као народ налазимо на једном врло уском путу кроз Сцилу и Харибду. Сцила је веома лоше стање наше економије која није у стању да произведе већи национални производ, а Харибда – то су велики социјални издаци остарелог становништва са милион и триста хиљада пензионера, већи број него активно радно ефективно запосленог становништва, са огромним бројем избеглица и са потпуно упропашћеном инфраструктуром, саобраћајном, енергетском, стамбеном, што изискује огромне непрофитне инвестиције.

На том танком, уском путу морамо да напредујемо и због тога је важно да се људима у Србији објасни да реформе које ми спроводимо не могу одмах да донесу резултате. Гладни сте, знам, засејали сте и за 15 минута бисте хтели да пожањете, да испечете хлеб и да дате деци, али, нажалост, природа има своју логику, морате да сачекате.

Ми смо сада у фази орања, у фази сејања. Имамо шта да засејемо, знамо шта да засејемо, имамо људе који умеју да воде тај посао, али требаће нам извесно стрпљење, извесно време да почнемо да жањемо. Ако кренемо да вадимо то семе из земље и да га делимо међусобно, никада неће бити жетве. Има неких који би то хтели, има неких који кажу: дај да поново мало штампамо пара, доста нам је било те финансијске дисциплине, можда је боље било за време Милошевића јер кад год смо мало кренули ка Београду, увек су нам наштампали и дали, није важно што је земља тонула, важно је да смо тог дана могли да поделимо те плате. Ми данас практично санирамо последице тог стања које је нашу земљу довело на руб економског опстанка, не у економску кризу него до тога да застане економија и да кажемо: ми смо можда једина земља у овом делу земаљске кугле без економије. Срећом, то се неће десити и ми смо одлучни у спровођењу тих реформи.

Октобар 2001. године, Скупштина Демократске странке