Андрићев мост на Сави

Моја деведесетогодишња баба из Медвеђе, која не чује најбоље али је вид некако очувала, и редовно гледа телевизију, хтела би да се укључи у расправу око имена новог моста преко Саве.Баба зна колико дуго путујем од куће до посла и назад, па је истински заинтересована да расправа о имену моста не траје дуже од његове градње.

Наиме, ја живим на Бановом брду а радим на Новом Београду. До посла и назад путујем преко Остружнице и Сурчина, прелазећи дневно више од 70 километара.

У најбољој намери да прекратим време које губимо на именовање моста, рећи ћу, најпре која имена не долазе у обзир.

Тако важан, скуп и леп објекат морао би бити у функцији свих грађана, данашњих и будућих, и не би се смео везивати за пролазне циљеве и вредности. То значи да не долазе у обзир имена политичких првака, јер би се тиме само продубиле постојеће поделе у друштву. А овако конципиране политичке странке, које се воде као приватна предузећа, највећи су генератор подела у народу. Давањем мосту имена неког политичара, садашњег или бившег, наругали бисмо се основној функцији моста, који је ту да споји раздвојене елементе стварности или маште, да повеже ментално и социјално, да задовољи неке од најважнијих људских потреба.

Потом, име неког објекта, или чак неког обичног производа, у срећним случајевима укључује у себи сталност у опажању, психолошко искуство прошлих и текуће генерације. Нису узалуд стари Латини казали Nomen est omen, што у преводу значи „Име је уједно и знамење”.

Зар управо у Београду немамо врло непријатна искуства с непромишљеним променама имена улица, што је грађанима донело непотребне тешкоће у остваривању основних права, а држави, богме, и покоји нимало неопходан минус у међународној комуникацији?

Замислите ситуацију у којој би, за неку годину, нека друга странка, макар и уз помоћ фингиране јавне расправе, пожелела да истом мосту да име свог лидера, живог или мртвог?

Ново име моста мора да задовољи и главне социолингвистичке захтеве. Неколико читалаца „Политике” предложило је име „Ада мост”. Тај предлог је сасвим супротан начелима творбе речи у српском језику. Не могу две именице стајати једна до друге у овом положају. Исправно је једино „Мост на Ади” или „Мост преко Аде”. „Политика” има кога да консултује о овом питању – најпре своје добре лекторе, онда угледне лингвисте Раду Стијовић и академика Клајна, на чијим саветима смо одрасли.

На крају, да изнесем предлог који ми се чини најсрећнијим: нека се мост назове по Иви Андрићу! „Андрићев мост” или „Мост Иве Андрића”. С бистама славног писца на прочељу, с једне и друге стране.

Читаво Андрићево дело симболизује мост српског језика и наше културе према другим људима и културама. Једна од његових најважнијих књига посвећена је градњи моста. Својим волуминозним делом Андрић нас је трајно уписао на културну мапу света; то је неизбрисив траг, који ће у наредним временима бити још више цењен. Захваљујући Андрићевом делу, људи на најудаљенијим меридијанима планете доживљавају нас као народ са културом , а не само са историјом. Тај писац, који је могао живети било где, изабрао је да живи у Београду, да пише на српском језику и буде српски писац. Тиме нас је даривао неизмерним вредностима. Свет је те вредности, хтео не хтео, морао признати. Управо пре пола века Андрићу је додељена Нобелова награда, чиме је човечанству скренута пажња на духовна изворишта наше мале земље међу световима.

Верујем да други народи не би пропустили овакву прилику да се великану одуже давањем његовог имена грађевини која је, андрићевски речено, важнија од кућа и светија од храмова.

доцент Мегатренд универзитета