Нову годину код хришћана прате и верски празници. Хрватски државни врх окупио се на прослави православног Божића коју је организирало Српско народно вијеће у Загребу. Милановић је цитирао Теслу, а Јосиповић се обратио свим верницима и људима добре воље.

Нема више грађана ни братских народа. Нема ни братства и јединства. Уосталом нема га ни у Египту, где су такође ових дана муслимани Коптима честитали Божић. Глобализација нас је посвуда обожила. Нема ни политике без верских ритуала и реторике.

Свака епохална свест тражи и нове симболе. Нови ритуали јесу верски, али су садржаји политички. Ко би пре двадесет и нешто година и слутио да ће се Срби и Хрвати службено мирити баш на Божић? И то у магијском ритуалу ломљења погаче окружени стручњацима за онострано. Ко би веровао да посредници неће бити световни актери, ни световни датуми, него Божић и попови. Ретрадиционализација чуда чини.

Победили су капитализам, национализам и религија, поражени су левица, интернационализам и просвећеност. Симболика оностраног све нас око Нове године лагано прожима. Сви смо свечари. Али ни Бриселу тамјан није мрзак. Боље и попови него левичари и штрајкови. У праву су, црквени оци и пастири не ускраћују божју милост капиталу.

Наравно да је и литургијска атмосфера део демократије, али иста нужно отвара једно важно питање. Колико одиста симболизација највеће измишљотине у историји, рођења сина Божјег, може у дигиталном 21. веку реално зближити језички и културно сродне Србе и Хрвате који се разликују само по измишљеној конфесији? Колико је отуда ,,најрадоснији празник” аутентични оквир за нову помирбу? Зашто то нису световни празници као Дан републике или Први мај? Ево зашто то Божић ипак јесте.

Иако су и Србија и Хрватска престале да буду монархије 29. новембра, република није употребљив део идентитета, па се овај датум данас игнорише. Републиканство се не може емоционализовати, јер нас довољно не раздваја од Другог. У Хрватској је Дан републике сигнатура југокомунизма, а у Србији погубне бољшевизације. Да је Србија монархија, вероватно би Хрвати данас поново били страсни републиканци. Овако су само млаки републиканци, али су зато ватрени католици. У ретрадиционализованој атмосфери то је нормализовано, упркос томе што није нормално.

Наиме, ако је суштина српског идентитета православље, а хрватског католицизам, онда ,,најрадоснији празник” и јесте прави термин за дијалог. У супротном, ако пођемо од тога да су Божић, тамјан и онострано голе фикције и симболични ритуали који почивају на мегазаблуди, онда је у 21. веку и мирење Срба и Хрвата сасвим близу фикције и самим тим несигурно. Остаје нешто треће. Ако је Божић само медијска метафора праштања, е онда боље ишта него ништа.

Ко добија овим божићним сусретом? Понајвише политичари. Загреб отварањем према Србима добија плус од Брисела, Срби се надају да ће побољшати свој мањински статус у Хрватској, мултинационални капитал очекује да ће божићни сусрет бар мало помоћи уздрманој ЕУ да смири простор за нову експанзију. Има ли других начина мирења? Има. Зар не би мирење реалним лаичким суочавањем са злочинима властите нације било трајније и корисније од метафоричног ритуалног узајамног испипавања курса у сенци патетичних фраза о рођењу и трпљењу богочовека.

Да ли би сусрети критичких интелектуалаца били плоднији од сусрета попова и политичара? Можда и би, али такве интелигенције нема. Хуманистичка интелигенција је или патриотизована или комерцијализована. Умрежена је. Интелектуалци – академици су солидно укопани у националне шанчеве, невладини интелектуалци без пара ништа не раде, а политичари, ако попусте, стрепе од стигме издаје и од избора.

Нова хрватска власт је недавно најпре великодушно обећала повлачење тужбе против Србије, али се убрзо тргнула и поново припретила. Етноцентризам је закон. На свим странама још одзвања реторика из деведесетих: ,,Моја нација је највећа жртва”. Истини за вољу, ова реторика јесте најисплативија у кратолошком погледу (у погледу владања). Али није у дијалошком. Ваљда се зато и муке Христове боље уклапају у нарацију о закланој нацији него у ону другу о пропалој и осиромашеној класи.

Професор Филозофског факултета БУ