Od kada pamtim sebe u našoj kući su se čitale knjige. I danas se čitaju. Sitna dečica, samo njima znanom dinamikom, listaju slikovnice, bajke. Vole da im se čitaju priče za laku noć. To je najintimniji momenat u životu naše porodice.

Dva mala bića u smiraj dana, uljuljkavaju se, a supruga i ja im naizmenično čitamo, gotovo uvek preskačući po cele pasuse, dok oni tonu u san hrleći u susret novom danu. Bajke svima znane, ponovljene po sto puta umeju nama odraslima da budu dosadne. Onda smo uveli novinu i čitamo im odlomke knjiga koje nas dvoje trenutno čitamo.

Idemo kroz novi tekst zajedno. Nemam pojma da li razumeju roman koji ja trenutno čitam, ali ne vidim da se bune. Gorak je to, raskošan tekst, prošaran crnim humorom, koji precizno barata ritmom proze da bi šokirao, zabavio ili poneo muzikom.

Pripovedačev hipnotički glas zajedno nas nosi u mitsko carstvo u kom ne vladaju zdrav razum ili psihologija, nego sudbina. Deca utonu u san, a ja odložim knjigu pored njihovih kreveta i odem da gledam fudbal.

U ovo teško vreme, kada planeta i ja u svojoj sredovečnosti često posrćemo pred zilion moralnih dilema, meni je najbitnije da nekako usadim klincima u svest da je kod bunta najbitnije razoriti sistem, a ne dozvoliti da sistem razori tebe. Onda se lakše pliva kroz život. Svedoci smo mnogih previranja.

Ovih dana javnost se uzburkala zbog 212 stolica jednog ateljea. Međutim mene muči druga situacija. U petak u Beogradu, na platou ispred muzeja „25. maj” održava se završno veče regionalnog književnog festivala Krokodil. Lično sam učestvovao u prvom, kada smo zbog vremenskih prilika (nepogoda) prošli gore nego teniseri, finalisti ovogodišnjeg turnira u Parizu.

Tada se umesto ispred muzeja u prelepom atrijumu dešavanje premestilo unutar zdanja u neveliku salu koja je na iznenađenje svih nas bila krcata. Istinskim ljubiteljima pisane reči, jedno poveliko nevreme, nije moglo ništa.

Paralelno s tim događajem u petak, u Beogradu se dešava i manifestacija „Noć knjige” u kojoj se po mnogim knjižarama jednog izdavačkog lanca, mame potencijalni kupci knjiga, da po neverovatnim popustima kupe knjige i uz to pride dobiju neki poklon, kao što su šampon za kosu, keks za čaj, jelkica za kola.

Naslednici Kiša, Selenića, Pekića na jednoj, protiv estradnih novospisateljica, na drugoj strani. Ja to tako doživljavam. Direktan sukob života protiv potrošačkog društva. Nesputana sloboda pisane reči protiv filozofije tržnih centara i potrošačke mitologije neoliberalizma. Ja lično ne mogu da verujem ljudima koji nam se kroz živote šunjaju maskirani u odelima sa kravatama, i sa osmehom na licu nude nešto, čime na uštrb naše naivnosti zgrću novac.

Ne bih da budem pogrešno shvaćen, ali ipak lako, mnogo mi je lakše da živim sa spoznajom da na svetu ima ljudi kojima je socijalna pravda još uvek dominantna kategorija morala. Festival Krokodil jedan je od mnogobrojnih pokušaja da se objasni, od života, prestrašenim i poslušnim ljudima da nije sve u životu u novcu i idolopoklonstvu.

Jednostavno postoje još uvek autori koji daju sebi slobodu da prepoznaju akutne pojave u našim trenutnim životima, objasne ljudima da ima života i istine i bez onoga što nam plasiraju političari i njihovi poltronski mediji, koji bi da se rado prodaju za šaku moći, bez straha od prezira prvenstveno sopstvenih potomaka.

Svi se mi dobro sećamo knjiga kojima su ispunjavani regali u vreme samoupravnog socijalizma. Takozvane knjige na metar. Time su i oni kojima je pisana reč bila nepoznanica kupovali status u komšiluku i kod rodbine. Tako je i danas. Knjige na metar su zamenile šljašteće korice koje hipnotički privlače kupce.

Služe im bez obzira na sadržaj, kao socijalni štap. Zvučna imena sa TV-a i tabloida nenadano su otkrila svoje spisateljske darove. Crveni tepih preselio se sa bioskopskih premijera na promocije knjiga. Trubači sa splavova isto. Vatrometi, golubovi, šljokice na sve strane najavljuju šokantne ispovesti, nenadane pripovedi, priče iz separea noćnih klubova u književnoj formi. Uvek kada mislim da smo dotakli dno, iznenadim se sledećim, dubljim, nivoom.

Pisac