Жељка Бутуровић, један од најеминентнијих аутора ,,Политике”, бавила се у својој колумни (17. августа) паралелом између успеха Ђоковића и тек завршене математичке олимпијаде: српска екипа освојила је „солидно али не баш сензационално 25. место”. Текст се бави наводним старим питањем: због чега се толико слави један Ђоковић, а занемарују „једнако успешни” ђаци и такмичари. Бутуровићева долази до брзог закључка: „иоле трезвенија анализа указује да је реалност потпуно супротна: математичким и другим такмичењима (...) се у Србији поклања необјективна и незаслужена медијска пажња, која тешко да може да изађе на добро.”

Полазно „старо питање” нисам до сада чуо. Зашто би и коме било потребно да питањем супротставља младог, вредног и планетарно успешног Србина, својим млађим, такође вредним сународницима? Тим пре, што ауторка каже да између тениских турнира и математичких такмичења не постоји ни аналогија.

Ђоковић је вероватно већ сада један од највећих тенисера у историји. Само пре деценију, комшије су нам се подсмевале, да тенис није за нас, јер то је ,,господски спорт”. И онда из наслова текста, учимо да баш ми, Срби, имамо комплекс више вредности. Ако можда и имамо, свакако нисмо усамљени.

Наши млади математичари, поносни су на Новака, и у његовом марљивом раду налазе подстрек. Сигуран сам и да су Новак, Ана и Јелена били срећни када је српска екипа младих математичара прошле године освојила 10. место на Међународној математичкој олимпијади. Од западних земаља испред нас биле су само две најбогатије, САД и Немачка. Поносни су Новак, Ана и Јелена и на 25. место постигнуто ове године, јер знају да се није лако одржавати стално у најужем врху. Ако идуће године, на својој шестој Међународној математичкој олимпијади, Теодор фон Бург освоји своју четврту златну медаљу, постаће, званично, најуспешнији млади математичар у 53 године дугој историји најпрестижнијих светских математичких такмичења. Већ сада је шести или седми на листи свих времена (http://www.imo-official.org/hall.aspx). А знамо да се математиком, у школама баве сви, у свим земљама света. Само на такмичењима из математике у Кини учествује два милиона основаца.

Тачно је да су турнири смисао тениса, док школска такмичења нису сврха математике. Али није тачно да су ,,математичке олимпијаде само врста теста интелигенције, у најбољем случају само пуки индикатори талента”. Корелација међу успесима на такмичењима и каснијим научним резултатима би захтевала много дубљу анализу. Неки врхунски такмичари (Дринфелд, Тао, Смирнов, Ловас, Кричевер, Лафорг...) постали су и врхунски математичари, док многи други нису. Међу врхунским математичарима има много оних који нису имали успеха на такмичењима. Између такмичења и каснијег озбиљног бављења науком, постоји нека прилично неједнозначна веза. И ми то упорно говоримо својим ученицима, упорно понављамо и новинарима. Али, као средство популаризације науке међу ученицима, такмичења су се показала као једно од ефикаснијих и ефектнијих. Зато се њима посвећује огромна пажња у свим озбиљним земљама.

Тачно је да постоји прилична медијска пажња усмерена и на младе математичаре, која понекад пређе границе укуса које би поставили сами такмичари, њихови родитељи или наставници. Међутим, значајна се пажња посвећује и на Западу: екипу Португалије примио је председник републике уз све почасти и помпу. Португалија је земља по величини слична Србији, само много богатија, и члан је ЕУ од 1985. Њихови резултати су увек далеко слабији од српских, и без обзира на то, нација им указује највишу пажњу и поштовање.

Целокупна та медијска пажња је занемарљива ако се пореди с учесницима ,,фарми”, ,,великих братова”, белосветским политичарима, водитељима и естрадним звездама. Фудбалер Ето прешао је у неки руски клуб за 115 милиона евра. Да ли је икада иједан математичар, или физичар, или лекар добио такву плату за свој научни рад? Да ли је укупан значај спорта уопште самерљив са укупним значајем и потенцијалом свих наука? Да ли је тај однос иоле правилно представљен кроз плате, па и медијску пажњу спортиста с једне, и научника с друге стране? Да ли је то једна од вапијућих аномалија друштва које глобално тестерише грану на којој седи? Зашто то никоме не смета? Мислим да то тешко може изаћи на добро.

Научни саветник Математичког института САНУ