O radu državnih i privatnih fakulteta, njihovom statusu, akreditaciji i drugim karakteristikama bitnimza visoko obrazovanje u Srbiji, dosta se govori u našim medijima. Neposredan povod za ovaj tekst je intervju dr Branka Kovačevića, rektora Univerziteta u Beogradu („Politika”, 19.jun)u kome on govoreći o saradnji državnih i privatnih univerziteta, naglašava da državni fakulteti rade neprofitabilno, a da je glavni kriterijumprivatnih da zarade pare.

Konstatacija da je glavni kriterijum privatnihfakulteta da zarade pare, generalno izneta, zaslužuje detaljnu analizu, a čak možda i određenu kritiku. Nije sporno da je danas deo studenata u Srbiji prinuđen da plaća visoko obrazovanje i na državnim i na privatnim fakultetima. Zbog toga je, smatram, preoštro i netačno reći da samo privatni fakulteti rade profitabilno. Potpuno je jasno da nisu svi privatni fakulteti isti, ali nisu ni svi državni. Neki državni fakulteti preko visoke školarine i drugih plaćanja, ostvaruju velike profite i dele ogromne plate, bonuse, funkcionalne dodatke i slično.

Nisu isti ni uslovi u kojima funkcionišu državni i privatni fakulteti. Državne fakultete na različite načine pomaže država:daje imzgrade, opremu, instrumente, zemljište i drugo, a privatni to moraju sami da obezbede. Pri tome, državni i privatni fakulteti prilikom obezbeđenja prostora imaju različite uslove. Direkcija za građevinsko zemljište Beograda svrstava izgradnju zgrada za privatne fakultete u poslovno-komercijalne objekte za koje se plaća znatno veća taksa, a time ih stavlja u neravnopravan položaj.

Na državnim fakultetima, dekani imaju neograničena ovlašćenja u pogledu trošenja para poreskih obveznika, odnosno para koje dobijaju iz budžeta. Rad dekana formalno kontrolišu saveti fakulteta u koje dekani veoma lako ubacuju „svoje ljude”, tako da nema ozbiljnije kontrole trošenja para. Uostalom, niko na fakultetima i ne sme da digne glas protiv trošenja sredstava jer im od dekana i njihovih uticajnih grupazavisi pozicija.

Kod privatnih fakulteta, stvar je obrnuta. Oni su prinuđeni da rade racionalno i da brinu o troškovima i platama jer je drugačije teško opstati. Naravno, ne želim da branim sve privatne fakultete niti da napadam sve državne. Sigurno da na mnogim privatnim fakultetima ima dosta slabosti. Nestručni kadrovi, inflacija diploma, loši programi i udžbenici i druge slabosti postoje na nekim privatnim fakultetima, ali problema ima i na nekim državnim.I tamoima nestručnih kadrova, brzometnih diploma, pa čak i falsifikovanih izbora u zvanje profesora. Zato se ne može paušalno ocenjivati i generalizovati, već pažljivo analizirati i ukazivati na realne probleme.

Čini mi se da određeni državni fakulteti, zbog problema oko upisa studenata, pokušavaju da stalnim i često neargumentovanim napadima eliminišu konkurenciju privatnih fakulteta čime guše razvoj visokog obrazovanja. Mi imamo trenutno privatne fakultete i visoke škole kod kojih je školarina ispod hiljadu evra, a imamo državne kod kojih je školarina 1.300, 1.500, pa i 2.500 evra. Ko tu radi neprofitabilno, a kome je glavni cilj da zaradi pare? Da li profesori na državnim fakultetimane žele da zarade veće plate i druge beneficije? Postojeća situacija u visokom školstvu to ne dokazuje, pošto na pojedinim državnim fakultetima profesori zarađuju po nekoliko hiljada evra.

Razumem argumente rektora Kovačevića, koji sa svoje pozicije naravno mora da brani državne fakultete. Međutim, jasno je da je visoko obrazovanje u Srbiji opterećeno mnogobrojnimproblemima i rekao bih da jeu krizi. Zbog toga mislim da su nam više potrebne argumentovane rasprave o stanju i problemima u visokom obrazovanju, nego generalizovane kritike.. Predlažem da se u organizaciji Ministarstva prosvete ili nekihmedija organizuju tematske rasprave u kojima bi naravno učestvovali predstavnici državnih i privatnih fakulteta na kojima bi zajedno sagledali probleme i predložili određena rešenja.

profesor BUu penziji,

direktor privatne Visoke škole za projektni menadžment