О раду државних и приватних факултета, њиховом статусу, акредитацији и другим карактеристикама битнимза високо образовање у Србији, доста се говори у нашим медијима. Непосредан повод за овај текст је интервју др Бранка Ковачевића, ректора Универзитета у Београду („Политика”, 19.јун)у коме он говорећи о сарадњи државних и приватних универзитета, наглашава да државни факултети раде непрофитабилно, а да је главни критеријумприватних да зараде паре.

Констатација да је главни критеријум приватнихфакултета да зараде паре, генерално изнета, заслужује детаљну анализу, а чак можда и одређену критику. Није спорно да је данас део студената у Србији принуђен да плаћа високо образовање и на државним и на приватним факултетима. Због тога је, сматрам, преоштро и нетачно рећи да само приватни факултети раде профитабилно. Потпуно је јасно да нису сви приватни факултети исти, али нису ни сви државни. Неки државни факултети преко високе школарине и других плаћања, остварују велике профите и деле огромне плате, бонусе, функционалне додатке и слично.

Нису исти ни услови у којима функционишу државни и приватни факултети. Државне факултете на различите начине помаже држава:даје имзграде, опрему, инструменте, земљиште и друго, а приватни то морају сами да обезбеде. При томе, државни и приватни факултети приликом обезбеђења простора имају различите услове. Дирекција за грађевинско земљиште Београда сврстава изградњу зграда за приватне факултете у пословно-комерцијалне објекте за које се плаћа знатно већа такса, а тиме их ставља у неравноправан положај.

На државним факултетима, декани имају неограничена овлашћења у погледу трошења пара пореских обвезника, односно пара које добијају из буџета. Рад декана формално контролишу савети факултета у које декани веома лако убацују „своје људе”, тако да нема озбиљније контроле трошења пара. Уосталом, нико на факултетима и не сме да дигне глас против трошења средстава јер им од декана и њихових утицајних групазависи позиција.

Код приватних факултета, ствар је обрнута. Они су принуђени да раде рационално и да брину о трошковима и платама јер је другачије тешко опстати. Наравно, не желим да браним све приватне факултете нити да нападам све државне. Сигурно да на многим приватним факултетима има доста слабости. Нестручни кадрови, инфлација диплома, лоши програми и уџбеници и друге слабости постоје на неким приватним факултетима, али проблема има и на неким државним.И тамоима нестручних кадрова, брзометних диплома, па чак и фалсификованих избора у звање професора. Зато се не може паушално оцењивати и генерализовати, већ пажљиво анализирати и указивати на реалне проблеме.

Чини ми се да одређени државни факултети, због проблема око уписа студената, покушавају да сталним и често неаргументованим нападима елиминишу конкуренцију приватних факултета чиме гуше развој високог образовања. Ми имамо тренутно приватне факултете и високе школе код којих је школарина испод хиљаду евра, а имамо државне код којих је школарина 1.300, 1.500, па и 2.500 евра. Ко ту ради непрофитабилно, а коме је главни циљ да заради паре? Да ли професори на државним факултетимане желе да зараде веће плате и друге бенефиције? Постојећа ситуација у високом школству то не доказује, пошто на појединим државним факултетима професори зарађују по неколико хиљада евра.

Разумем аргументе ректора Ковачевића, који са своје позиције наравно мора да брани државне факултете. Међутим, јасно је да је високо образовање у Србији оптерећено многобројнимпроблемима и рекао бих да јеу кризи. Због тога мислим да су нам више потребне аргументоване расправе о стању и проблемима у високом образовању, него генерализоване критике.. Предлажем да се у организацији Министарства просвете или некихмедија организују тематске расправе у којима би наравно учествовали представници државних и приватних факултета на којима би заједно сагледали проблеме и предложили одређена решења.

професор БУу пензији,

директор приватне Високе школе за пројектни менаџмент