Sve češće se Egzit i Guča pominju kao simboli kulturnog i muzičkog života Srbije: Guča kao izuzetan ,,narodnjački” brend, dok su Egzit i naša (pobednička) evropesma ,,najzad pokazali evropsko lice Srbije”. (Pri tome se zaboravlja da je još na prelazu iz 19. u 20. vek Mokranjac sa svojim horom gostovao u Austrougarskoj, Nemačkoj, Rusiji, Bugarskoj i iznenađenoj Evropi otkrivao kulturu male Srbije.)

Posle upornog prosvetiteljskog rada Mokranjca, njegove generacije i njihovih sledbenika, poslednjih dvadesetak godina prisustvo pop-roka i estrade toliko je akumulirano da nije čudo što se pod pojmovima ,,muzički život” i ,,koncerti” često podrazumeva jedino ta vrsta muzike.

Veći broj kulturnih institucija u Beogradu ima dobre obrazovne programe, popularna predavanja iz raznih oblasti nauke i umetnosti – sem muzike. Da li se smatra da je ono što se nauči na časovima ,,muzičkog” u školama dovoljno da probudi nečije interesovanje za muziku? I dok se budući slušalac gaji kroz udžbenike, bez živog zvuka, brojni ,,fanovi” se sa melodijama i likovima svojih ljubimaca od detinjstva susreću na svakom koraku.

Ako ste u mogućnosti učinite tokom nedelje ili dve jednostavnu ,,štih” probu: u listovima i časopisima prebrojte ozbiljne priloge, razgovore, fotose iz raznih umetničkih oblasti, a posebno iz sveta zabave, i uporedite ih s brojem priloga iz klasične muzike. Dobićete jasnu sliku o mestu ove umetnosti u našem životu. Nije zato čudno što smo zahvaljujući rado gledanoj TV emisiji ,,Nedeljom uveče” (kao i obično, gurnutoj u kasne večernje sate) saznali da su dvojica naših mladih pijanista na takmičenju u Australiji osvojili nekoliko najviših nagrada. Mediji su o tome ćutali. Zahvaljujući koncertu ,,Srbija u Srbiji” saznali smo, takođe, o značajnom projektu Ministarstva kulture o gostovanju umetničkih ansambala po Srbiji. Nigde o tim gostovanjima – gradovima, prijemu, programima – nismo pročitali ništa detaljnije.

Ne znam tačan broj nagrada iz oblasti filma, pozorišta, književnosti – mislim da je uveliko trocifren. Za muzičke umetnike postoji samo jedna nagrada: Udruženja muzičkih umetnika. Tačnije, jedna za najboljeg mladog umetnika, za koncert godine i za životno delo. Sve je ovo svakako u rangu, recimo, Dobričinog prstena, ili NIN-ove književne nagrade. Setimo se koliko se piše i govori, pre, za vreme, pa i posle dodele ovih (i drugih) nagrada, dok javnost o ovoj muzici saznaje iz najkraćeg šturog obaveštenja. I dok se druge značajne nagrade dodeljuju u odgovarajućim prostorima, UMUS-ova proslava je ,,intimna”, u maloj sali pored kancelarije.

Gledao sam na italijanskoj televiziji RAI prenos tradicionalnog božićnog koncerta: izvrstan orkestar mladih muzičara, a za pultom svetski dirigent Rikardo Muti svira u Senatu. Prisutni svi poslanici, predsednik republike, ugledne zvanice. Na kraju, cela sala stojeći aplaudira. Setih se da je i naš parlament jednom jednoglasno ustao i aplaudirao pri pojavi mlade Šerifovićeve.

Navedeni primeri su samo deo velikog fonda pitanja čije bi uzroke, ali i posledice trebalo ozbiljno sagledati i analizirati. Zato ove činjenice izazivaju i dodatna pitanja: da li ovakvo stanje i tretman muzike zadovoljava naše kulturne standarde? Ako je tako, i ako se četiri veka ,,klasike” smatra kao nešto ,,tradicionalno” i ,,konvencionalno”, znači: prevaziđeno, (za koga?), onda to treba jasno reći. A ako ipak nije tako, onda se, dok mladi diletanti imaju šansu da preko noći postanu ,,zvezde”, brojni talentovani studenti opravdano mogu pitati: ,,Čemu godine studija? Kome smo mi potrebni?” Šta treba učiniti da dođe do promene? I čija je briga naša muzička kultura? Ili je to nečiji ,,resor”.

I na kraju: zdrava ekonomija je Evropa. I dobro školstvo je Evropa. I dobra zabava je Evropa. Ali, i OVA muzika JESTE Evropa – sviđalo se to nekome, ili ne.

Pijanista