politika
За четвртак 18. март 2010.
Најстарији дневни лист на Балкану.
Први број изашао 25. јануара 1904.
Оснивач Владислав Рибникар.
 
Погледи
Душан Трбојевић

Да ли је музика и политика

Гледао сам на италијанској РАИ пренос традиционалног божићног концерта. Присутни сви посланици, председник републике, угледне званице. Сетих се да је и наш парламент једном једногласно аплаудирао при појави младе Шерифовићеве

Све чешће се Егзит и Гуча помињу као симболи културног и музичког живота Србије: Гуча као изузетан ,,народњачки” бренд, док су Егзит и наша (победничка) европесма ,,најзад показали европско лице Србије”. (При томе се заборавља да је још на прелазу из 19. у 20. век Мокрањац са својим хором гостовао у Аустроугарској, Немачкој, Русији, Бугарској и изненађеној Европи откривао културу мале Србије.)

После упорног просветитељског рада Мокрањца, његове генерације и њихових следбеника, последњих двадесетак година присуство поп-рока и естраде толико је акумулирано да није чудо што се под појмовима ,,музички живот” и ,,концерти” често подразумева једино та врста музике.

Већи број културних институција у Београду има добре образовне програме, популарна предавања из разних области науке и уметности – сем музике. Да ли се сматра да је оно што се научи на часовима ,,музичког” у школама довољно да пробуди нечије интересовање за музику? И док се будући слушалац гаји кроз уџбенике, без живог звука, бројни ,,фанови” се са мелодијама и ликовима својих љубимаца од детињства сусрећу на сваком кораку.

Ако сте у могућности учините током недеље или две једноставну ,,штих” пробу: у листовима и часописима пребројте озбиљне прилоге, разговоре, фотосе из разних уметничких области, а посебно из света забаве, и упоредите их с бројем прилога из класичне музике. Добићете јасну слику о месту ове уметности у нашем животу. Није зато чудно што смо захваљујући радо гледаној ТВ емисији ,,Недељом увече” (као и обично, гурнутој у касне вечерње сате) сазнали да су двојица наших младих пијаниста на такмичењу у Аустралији освојили неколико највиших награда. Медији су о томе ћутали. Захваљујући концерту ,,Србија у Србији” сазнали смо, такође, о значајном пројекту Министарства културе о гостовању уметничких ансамбала по Србији. Нигде о тим гостовањима – градовима, пријему, програмима – нисмо прочитали ништа детаљније.

Не знам тачан број награда из области филма, позоришта, књижевности – мислим да је увелико троцифрен. За музичке уметнике постоји само једна награда: Удружења музичких уметника. Тачније, једна за најбољег младог уметника, за концерт године и за животно дело. Све је ово свакако у рангу, рецимо, Добричиног прстена, или НИН-ове књижевне награде. Сетимо се колико се пише и говори, пре, за време, па и после доделе ових (и других) награда, док јавност о овој музици сазнаје из најкраћег штурог обавештења. И док се друге значајне награде додељују у одговaрајућим просторима, УМУС-ова прослава је ,,интимна”, у малој сали поред канцеларије.

Гледао сам на италијанској телевизији РАИ пренос традиционалног божићног концерта: изврстан оркестар младих музичара, а за пултом светски диригент Рикардо Мути свира у Сенату. Присутни сви посланици, председник републике, угледне званице. На крају, цела сала стојећи аплаудира. Сетих се да је и наш парламент једном једногласно устао и аплаудирао при појави младе Шерифовићеве.

Наведени примери су само део великог фонда питања чије би узроке, али и последице требало озбиљно сагледати и анализирати. Зато ове чињенице изазивају и додатна питања: да ли овакво стање и третман музике задовољава наше културне стандарде? Ако је тако, и ако се четири века ,,класике” сматра као нешто ,,традиционално” и ,,конвенционално”, значи: превазиђено, (за кога?), онда то треба јасно рећи. А ако ипак није тако, онда се, док млади дилетанти имају шансу да преко ноћи постану ,,звезде”, бројни талентовани студенти оправдано могу питати: ,,Чему године студија? Коме смо ми потребни?” Шта треба учинити да дође до промене? И чија је брига наша музичка култура? Или је то нечији ,,ресор”.

И на крају: здрава економија је Европа. И добро школство је Европа. И добра забава је Европа. Али, и ОВА музика ЈЕСТЕ Европа – свиђало се то некоме, или не.

Пијаниста


Душан Трбојевић
[објављено: 01/02/2010]
stampanje  posalji prijatelju

Повезани текстови




Kо затире сточарство, затире државу

Докажимо и нећемо сумњати

Исправљање грешака није напад

Тито је највећи дисидент

Нови покушај асимилације

Зоран Ђинђић (1. август 1952 – 12. март 2003)
Ако је резултат био лош, мењајте приступ!

Коме смета Закон о планирању и изградњи?

Љубодраг Савић
Индустријализација без индустрије

Славица Динић
Основна људска права и за проститутке

Српско предузетништво и продавци магле

Зоран Аврамовић
Бесплатно, а мислим на бираче

Ненад М. Марин
С путовања по Турској

Родољуб Шабић
Застарелост и неправда

Михаило Б. Ђаковић
Ето још једног згодног мамца

Дарко Маринковић
Тест и за синдикат и за привреднике

Данило Шуковић
Зашто се поклања градско грађевинско земљиште

Ратко Дмитровић
Зауставите Београд

Тодор Куљић
Идеали не стварају тираније

Слободанка Стојичић
Чему закон о скупштини

Милан Шкулић
Спор, договор и „такнуто-макнуто”