Све чешће се Егзит и Гуча помињу као симболи културног и музичког живота Србије: Гуча као изузетан ,,народњачки” бренд, док су Егзит и наша (победничка) европесма ,,најзад показали европско лице Србије”. (При томе се заборавља да је још на прелазу из 19. у 20. век Мокрањац са својим хором гостовао у Аустроугарској, Немачкој, Русији, Бугарској и изненађеној Европи откривао културу мале Србије.)

После упорног просветитељског рада Мокрањца, његове генерације и њихових следбеника, последњих двадесетак година присуство поп-рока и естраде толико је акумулирано да није чудо што се под појмовима ,,музички живот” и ,,концерти” често подразумева једино та врста музике.

Већи број културних институција у Београду има добре образовне програме, популарна предавања из разних области науке и уметности – сем музике. Да ли се сматра да је оно што се научи на часовима ,,музичког” у школама довољно да пробуди нечије интересовање за музику? И док се будући слушалац гаји кроз уџбенике, без живог звука, бројни ,,фанови” се са мелодијама и ликовима својих љубимаца од детињства сусрећу на сваком кораку.

Ако сте у могућности учините током недеље или две једноставну ,,штих” пробу: у листовима и часописима пребројте озбиљне прилоге, разговоре, фотосе из разних уметничких области, а посебно из света забаве, и упоредите их с бројем прилога из класичне музике. Добићете јасну слику о месту ове уметности у нашем животу. Није зато чудно што смо захваљујући радо гледаној ТВ емисији ,,Недељом увече” (као и обично, гурнутој у касне вечерње сате) сазнали да су двојица наших младих пијаниста на такмичењу у Аустралији освојили неколико највиших награда. Медији су о томе ћутали. Захваљујући концерту ,,Србија у Србији” сазнали смо, такође, о значајном пројекту Министарства културе о гостовању уметничких ансамбала по Србији. Нигде о тим гостовањима – градовима, пријему, програмима – нисмо прочитали ништа детаљније.

Не знам тачан број награда из области филма, позоришта, књижевности – мислим да је увелико троцифрен. За музичке уметнике постоји само једна награда: Удружења музичких уметника. Тачније, једна за најбољег младог уметника, за концерт године и за животно дело. Све је ово свакако у рангу, рецимо, Добричиног прстена, или НИН-ове књижевне награде. Сетимо се колико се пише и говори, пре, за време, па и после доделе ових (и других) награда, док јавност о овој музици сазнаје из најкраћег штурог обавештења. И док се друге значајне награде додељују у одговaрајућим просторима, УМУС-ова прослава је ,,интимна”, у малој сали поред канцеларије.

Гледао сам на италијанској телевизији РАИ пренос традиционалног божићног концерта: изврстан оркестар младих музичара, а за пултом светски диригент Рикардо Мути свира у Сенату. Присутни сви посланици, председник републике, угледне званице. На крају, цела сала стојећи аплаудира. Сетих се да је и наш парламент једном једногласно устао и аплаудирао при појави младе Шерифовићеве.

Наведени примери су само део великог фонда питања чије би узроке, али и последице требало озбиљно сагледати и анализирати. Зато ове чињенице изазивају и додатна питања: да ли овакво стање и третман музике задовољава наше културне стандарде? Ако је тако, и ако се четири века ,,класике” сматра као нешто ,,традиционално” и ,,конвенционално”, значи: превазиђено, (за кога?), онда то треба јасно рећи. А ако ипак није тако, онда се, док млади дилетанти имају шансу да преко ноћи постану ,,звезде”, бројни талентовани студенти оправдано могу питати: ,,Чему године студија? Коме смо ми потребни?” Шта треба учинити да дође до промене? И чија је брига наша музичка култура? Или је то нечији ,,ресор”.

И на крају: здрава економија је Европа. И добро школство је Европа. И добра забава је Европа. Али, и ОВА музика ЈЕСТЕ Европа – свиђало се то некоме, или не.

Пијаниста