Добро, а шта ћемо да радимо?

Године 1986. у издању ИРО Еконимика објављена је књига Драгутина В. Марсенића „Сумње у привредни систем Југославије”. Прва реченица предговора гласи овако: „С великим ентузијазмом и с не мање нереалних надања (такорећи илузија, да не кажемо заблуда) обликовали смо привредни систем током седамдесетих година”.

Овом реченицом бисмо се могли поиграти. Рецимо: „С великим ентузијазмом и с не мање нереалних надања (такорећи илузија, да не кажемо заблуда) обликовали смо привредни систем од 5. октобра 2000. до данас”. Или: „С великим ентузијазмом и с не мање нереалних надања (такорећи илузија, да не кажемо заблуда) обликујемо привредни систем”.

Поразно је закључити да су промене биле – и још увек су – само семантичке, граматичке, формалне. Не заиста промене.

Када вам неко данас саопшти да је друштво у кризи, шта радите? Слатко се насмејете и цинично питате: „И, шта још има ново?” Изабран је Томислав Николић за председника.

Па шта ако је изабран Томислав Николић за председника! Ако, и треба да буде изабран. За њега је то „врхунац политичке каријере”. За нове-старе власнике производних чинилаца промена личног имена председника значи промену стратегије у још увек незавршеном процесу првобитне акумулације капитала. За већину, то је ипак само промена имена. Некима ће избор Томислава Николића послужити као изговор за елегантни излазак из игре, неком трећем као разлог да се у игру укључи. Ништа се неће догодити! Једни ће добити свеже изговоре, други свеже разлоге.

Криза о којој сви тако пуно причамо и која нам је крива за све што нам дугорочно-краткорочно не ваља је пре свега криза нас самих. Ако је криза друштвена нисмо ми некакви не-делови друштва па да то с нама нема везе. Јер, како то сваки економиста зна (а ови домаћи некако само тај део прескачу) свака је економска криза у суштини криза друштвеног, продукционог односа. Како нам је лепо говорио овде скоро заборављени Карл Маркс, криза није резултат несташице акумулације и оскудности фактора производње. Она је пре свега резултат друштвених услова под којима се производња одвија. Сурово говорећи, ми у Србији немамо производњу (бар не ону која је битно градивни чинилац нашег семантичког привредног система). С обзиром на то да немамо производњу онда немамо ни друштвене услове потребне да се производња одвија. Дакле, немамо градивне елементе друштва, немамо друштво, немамо друштвене, продукционе односе. Ми немамо ни кризу. Зашто се онда неки узбуђују због избора Томислава Николића? Човек је изабран да буде председник нечега што нема производњу, нема друштво, нема кризу. Коме и чему ће онда он да буде председник? Не-друштву?

Некако ме све то са изборима подсећа на једну кратку песму Роџера Макгоа која (у слободном преводу) гласи овако:

Вођа

Ја желим да будем вођа/Ја желим да будем вођа/Је л могу ја да будем вођа?

Је л могу? Могу?/Обећавате? Обећавате?Јуппии, ја сам вођа/Ја сам вођа/

Добро, а шта ћемо да радимо?

Док он, Томислав Николић, размишља шта ћемо да радимо, ми не-Томислави Николићи треба да се запитамо шта то не ваља у нашим личним, малим, невидљивим али ипак суштински важним друштвеним, продукционим односима. Да се запитамо како то производимо: децу, знање, добро стање, уметност, како чувамо здравље и бринемо једни о другима… укратко, све оно што називамо животом. Нема тог Томислава Николића који ће наше собе средити уместо нас самих. Када наше властите собе буду уређене по мери човека, уместо по мери партије и (или) тренутно модерне идеологије, тада ћемо имати довољно уређене друштвене, продукционе односе да не будемо у ситуацији да између две реторике бирамо (односно, не бирамо) ону која нам тренутно више (односно, мање) ласка. Другим речима, у нашим собама ће бити такви друштвени, продукциони односи који ће нам дати за право да себе називамо друштвом и омогућити нам да коначно изађемо из зачаране шуме „ентузијазма и нереалних надања (такорећи илузија, да не кажемо заблуда)”.

Докторанд на ФДУ