Novi slovenački zakon pretpostavlja da samohrane majke s decom nisu same, već da sigurno žive još s nekim, na primer sa ocem deteta ili barem s novim partnerom, koji doprinosi porodičnom budžetu. Prema slovu zakona, samohrana majka ili samohrani otac moraju da dokažu svoje samstvo. Centri za socijalni rad, nadležni za sprovođenje ovog zakona, predlažu podnosiocima zahteva da pribave pismenu potvrdu barem jedne osobe, koja ne sme da bude rođak, da zaista žive sami sa detetom. Zatim taj „svedok” mora u centru da potpiše zapisnik. Telefonom su me istovremeno obavestili da socijalni radnik, po svom nahođenju, dokaz uzima u obzir ili ga odbacuje. Očigledno, država hoće da kriminalizuje građane koji žive sami, zato je breme dokazivanja na njima, jer zakon smatra da između dve osobe koje nisu zaključile brak postoji vanbračna zajednica, ako im se rodilo zajedničko dete ili su ga usvojili.

„Poludela sam”, šta drugo. Zamislite apsurdnu i ponižavajuću situaciju da morate da molite komšiju za pismenu potvrdu da nemate nikoga u krevetu i za stolom. I onda će taj komšija biti pozvan na svedočenje sa zapisnikom da je sve što piše u njegovoj potvrdi tačno. Ako bude imao vremena, ako ne radi do pet ili šest kada su centri već zatvoreni, ili ako nije kapetan broda na dalekim morima, ili ako nije u invalidskim kolicima. Ovakav način dokazivanja samačkog statusa, kako ga zamišljaju u centrima za socijalni rad, ne ponižava samo dostojanstvo građana, već time socijalni radnici krše sopstveni etički kodeks i načela svog poziva. O životu arbitrarno odlučuju na bazi predrasuda i stereotipa koji važe za ljude koji žive sami. Pored toga, zaposleni u centrima, opet po sopstvenom nahođenju, mogu da se koriste i drugim metodama, na primer onima iz amatersko-detektivskih filmova: zvanje telefonom, brojanje četkica za zube i češljeva. Zato sam reagovala odmah, sto svojih prijateljica i prijatelja zamolila sam za pismenu potvrdu i priložila ih uz zahtev za dečji dodatak. Uložila sam i žalbu zaštitnici prava građana.

Ovoga časa, četvrt miliona samohranih majki razmišlja kako da sačuva svoje dostojanstvo kada podnese zahtev za dečji dodatak. Postala je uopšteno prihvaćena metoda da centri odbijaju podnosioce zahteva ako im se učine previše umiveni, počešljani, ako još imaju sređene zube i ako ne nose pocepanu odeću.

Da li takvim uredbama vladajuća garnitura poručuje da je greh biti sam? I kakve se namere kriju iza toga?

Da, ova stigma je još uvek zalepljena za osobe koje žive same, bez obzira na to da li imaju decu. Društvo ih tretira kao nepotpune, te neki vremenom i sami podlegnu toj predstavi o sebi. To što nemam partnera uopšte me ne čini nepotpunom u ljudskom smislu. Ne dozvoljavam da mi neko ispira mozak i pokušava da me gazi.

U pozadini ovog nesrećnog zakona vidim i težnju za nadzorom nad ženama, težnju da se nadzire ženska polnost i da se sačuvaju patrijarhalni odnosi moći porodice i zajednice. Ženu za šporet, venčati je, da sve bude glatko i da najviše stvari bude u evidencijama. To je pokušaj nadzora nad građanima. To je nedopustivo.

Žene ometa pol na putu prema visokim položajima, a u akademskim krugovima teraju ih u ulogu akademskih sluškinja.

Kao i u drugim društvenim sferama i u akademskoj je borba za prevlast. Kada sam upotrebila metaforu o akademskim sluškinjama, mislila sam na uloge u koje žene teraju u akademskom prostoru. Doduše, žene mogu da napreduju, ali pre ili kasnije naleću na stakleni zid, koji većinu onemogućava da idu dalje. Onda su tu još odnosi po odeljenjima, gde se zbog premalo sredstava grizu plemena akademika. I naravno, opet su prikraćene žene. Nedavno su koleginici, koja je pred doktoratom i prestao joj je status mlade istraživačice, u zavodu za zapošljavanje savetovali da svoj akademski status uopšte ne navodi u molbi za posao. Bila je šokirana, ali to je već dugo poznata pojava. Žene, koje rade u javnom sektoru prikrivaju da rade magistraturu ili doktorat, jer znaju da bi ih šutnuli sa posla, jer su previše kvalifikovane – više od njihovih nadređenih. U žene se uselio strah da će da izgube i ona prava koja još imaju. Tome se treba odupreti.

Profesorka na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, etnološkinja i filozofkinja

(Objavljeno u slovenačkom magazinu ,,Obrazi”)