Tekst Jova Bakića ,,Crkva, javnost i država” (objavljen 23. februara), koji je mnogo primereniji raznim trač rubrikama bulevarskih listova, nažalost, ne predstavlja kritiku neželjenih pojava u SPC, koje postoje i koje su svakako podložne kritici,  jer je crkva duhovni deo društva i naroda i kao takva takođe nije bezgrešna. No, to nije kritika, već maliciozno vređanje SPC i njenih sveštenika i monaha. Bakić je zloupotrebio dva negativna slučaja – vladike Pahomija, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje dečaka, i vladike Artemija, čija su dva saradnika optužena za finansijske zloupotrebe, što je posredno izazvalo fizički sukob dve grupe monaha. Ne govorim o izrazima ,,besprizorni monasi”,  ,,krađe crnorizaca”,  ,,odavanje pedofiliji”, ,,fašistoidnost”,  ,,nekrofilno obrtanje dečje lobanje”,  ,,bradati crnorisci”  i sl.  koji ne predstavljaju ništa drugo osim autorovog manjka poštovanja najstarije kulturne i duhovne institucije srpskog naroda.

U pitanju je nešto drugo. Imam osećaj da je drugu J. B. veoma žao što je prošlo ono vreme kada su neposredno posle rata crveni drugovi jahali popove i čupali im brade. Izgleda da je to ipak bilo nedovoljno, i eto dokle se došlo – do nezapamćenog ispraćaja Njegove svetosti patrijarha Pavla. Narod se od ,,silne radosti” počeo osvešćivati. Pored pitanja o ukidanju viza, ulasku ili neulasku Srbije u NATO, o seči platana i drugih ,,varalica”, koje treba da skrenu pažnju sa tragične situacije u kojoj se Srbija nalazi, eto još jednog zgodnog mamca – nemoralnosti SPC.

J. B. kaže da je logično da i crkva bude slična društvu. Po mišljenju J. B., većina sveštenstva i monaštva se ne odlikuje vrlinama već se predala religiji radi mogućnosti lepe zarade (krštenja, venčanja, sahrane, slave). Očigledno, J. B. nije imao prilike da bude u bližem kontaktu sa predstavnicima našeg pravoslavnog klira. Ali sigurno je imao prilike da pogleda skupštinska zasedanja i TV duele. Kad već pravi poređenja – neka uporedi crkvene ,,skandale” sa do sada nezapamćenim nivoom korupcije, pljačkaškom privatizacijom, povezanošću vlasti i tajkuna, od kojih se neki čuvaju kao nacionalni spomenici kojima je sve dozvoljeno, a da sami ne izvršavaju ni osnovne zakonske obaveze, nameštenim tenderima, funkcionerskim platama od po nekoliko stotina hiljada dinara, 500.000 penzionera sa penzijama manjim od 12.000 dinara (zvaničan podatak), činjenicom da jedna trećina službenika u državnoj administraciji ima primanja kao dve trećine zaposlenih u celom privatnom sektoru (zvaničan podatak), zatim šta je od industrijskih objekata izgrađeno od 2000. godine do danas, a koliko je fabrika i drugih objekata u istom periodu zatvoreno, u šta su potrošene i gde su nestale desetine milijardi evra koje su ušle u zemlju u poslednjih deset godina, hiljadama radnika koji ostaju bez posla, enormnim bogaćenjem, džipovima i kućama partijskih funkcionera, prethodno bez dana staža, ili opipljivog posla... Eto divnih tema za J. B.!

Nije zato ni čudo što ,,nema zime” ni za religiju, ni za crkvu. Narod se više počeo bojati ne toliko smrti, koliko ovakvog života. Dokle god narod ne oseti opipljivu, fizičku, materijalnu pravdu – ne treba da čudi njegovo, u beznađu sve veće okretanje religioznoj, duhovnoj, metafizičkoj pravdi, u nadi da će im bar ona jednog dana uneti svetlo u tamu.

Zato – džaba je presvući ,,crveno” u nazovi demokratsko ruho. Istina ispod njega uvek ostaje ista.

Diplomirani pravnik