Текст Јова Бакића ,,Црква, јавност и држава” (објављен 23. фебруара), који је много примеренији разним трач рубрикама булеварских листова, нажалост, не представља критику нежељених појава у СПЦ, које постоје и које су свакако подложне критици,  јер је црква духовни део друштва и народа и као таква такође није безгрешна. Но, то није критика, већ малициозно вређање СПЦ и њених свештеника и монаха. Бакић је злоупотребио два негативна случаја – владике Пахомија, који је био оптужен за сексуално злостављање дечака, и владике Артемија, чија су два сарадника оптужена за финансијске злоупотребе, што је посредно изазвало физички сукоб две групе монаха. Не говорим о изразима ,,беспризорни монаси”,  ,,крађе црноризаца”,  ,,одавање педофилији”, ,,фашистоидност”,  ,,некрофилно обртање дечје лобање”,  ,,брадати црнорисци”  и сл.  који не представљају ништа друго осим ауторовог мањка поштовања најстарије културне и духовне институције српског народа.

У питању је нешто друго. Имам осећај да је другу Ј. Б. веома жао што је прошло оно време када су непосредно после рата црвени другови јахали попове и чупали им браде. Изгледа да је то ипак било недовољно, и ето докле се дошло – до незапамћеног испраћаја Његове светости патријарха Павла. Народ се од ,,силне радости” почео освешћивати. Поред питања о укидању виза, уласку или неуласку Србије у НАТО, о сечи платана и других ,,варалица”, које треба да скрену пажњу са трагичне ситуације у којој се Србија налази, ето још једног згодног мамца – неморалности СПЦ.

Ј. Б. каже да је логично да и црква буде слична друштву. По мишљењу Ј. Б., већина свештенства и монаштва се не одликује врлинама већ се предала религији ради могућности лепе зараде (крштења, венчања, сахране, славе). Очигледно, Ј. Б. није имао прилике да буде у ближем контакту са представницима нашег православног клира. Али сигурно је имао прилике да погледа скупштинска заседања и ТВ дуеле. Кад већ прави поређења – нека упореди црквене ,,скандале” са до сада незапамћеним нивоом корупције, пљачкашком приватизацијом, повезаношћу власти и тајкуна, од којих се неки чувају као национални споменици којима је све дозвољено, а да сами не извршавају ни основне законске обавезе, намештеним тендерима, функционерским платама од по неколико стотина хиљада динара, 500.000 пензионера са пензијама мањим од 12.000 динара (званичан податак), чињеницом да једна трећина службеника у државној администрацији има примања као две трећине запослених у целом приватном сектору (званичан податак), затим шта је од индустријских објеката изграђено од 2000. године до данас, а колико је фабрика и других објеката у истом периоду затворено, у шта су потрошене и где су нестале десетине милијарди евра које су ушле у земљу у последњих десет година, хиљадама радника који остају без посла, енормним богаћењем, џиповима и кућама партијских функционера, претходно без дана стажа, или опипљивог посла... Ето дивних тема за Ј. Б.!

Није зато ни чудо што ,,нема зиме” ни за религију, ни за цркву. Народ се више почео бојати не толико смрти, колико оваквог живота. Докле год народ не осети опипљиву, физичку, материјалну правду – не треба да чуди његово, у безнађу све веће окретање религиозној, духовној, метафизичкој правди, у нади да ће им бар она једног дана унети светло у таму.

Зато – џаба је пресвући ,,црвено” у назови демократско рухо. Истина испод њега увек остаје иста.

Дипломирани правник