Формуле мржње

Живим у Милану и често посећујем „Политикин” портал. Уморан од покушаја ревандикације квислинга из Другог светског рата („Судбина Милана Стојадиновића”, М. Ђурковић, 14. октобра 2011), те перманентне каталогизације жртава злочина по националности (нпр. „Код Пећи Албанац убио Србина, двојицу тешко ранио”, 20. октобра 2011), одох ја тако на рубрику ,,Спектар”, живот и стил, иимадох шта видети. Аутор који за себе мисли да је духовит (de gustibus) лиферује шовинизам под маском покушаја нежне дискусије о васпитању, одрастању и сазревању. Налазим да су, за разлику од текстова са очигледном политичком тематиком и јасним идеолошким предзнаком, текстови у другој половини дневних новина кудикамо убојитији. Лично је увек политичко, и тога свако ко се људима бави мора да буде свестан, било да је новинар, било друштвена научница или психотерапеут.

Другим речима, идеолошка инструментализација дискусије о породичним или међуродним односима је много ефикаснија од политичког памфлета. Шира публика, наиме, не очекује превару, па је утолико лакше продати танте за кукурику. Искрена, елементарна мржња је (много) погубнија кад је пресвучена у научност, кад се „сцијенцизира”. Класичан пример – Филип Ленард врстан физичар, добитник Нобелове награде у својој струци 1905: касније је користио свој непобитни научни углед да би створио покрет за тзв. немачку физику, за одвајање некаквог аријевства од јеврејства у физици, напор који би у идиотлуку био бескрајно смешан да није био тако погубан. Узгред, ваљда нисмо стигли дотле да морам да објашњавам да је нацизам лош? Упркос љубитељима Милана Стојадиновића или Николаја Велимировића?

Е сад, какве то везе има са „Девојке и мајке”, односно „Дечаци и очеви”? Има, стога што аутор узима себи право да нормира родне улоге: „многе тате се данас понашају као маме – мушке маме”, истакне свој жал за нестанком традиционалних образаца „главни проблем је недовољан контакт синова и очева, и то не оних разведених” и поентира еклатантном политичком поруком („И зато очеви, будите мушкарци, маните се приче о геј паради, ухватите своје синове за руке и поведите их у свет да им га покажете”). И онда без ироније, у другом тексту, како, замислите, жене које следе тај образац (тј. које су наводно ,,савршене мајке”) чине медвеђу услугу ћеркама пошто несвесно приказују материнство тешким. Другим речима, по вама је добро очинство гледати фудбал са сином и онда заједно хушкати хулигане на погром (или учествовати, што да не) а добро мајчинство учити ћерку како да буде патријархална слика ,,честите жене” уз кување, прање, чишћење и обављање сваког другог замисливог тешког физичког рада у кући. Илити, једна особа (тј. жена) треба да понесе сав терет родитељства, а друга никакав? Одакле вама право да намећете свој вредносни суд о родним улогама, прецизније, да свој шовинизам пласирате као савете родитељима? Не пада ми на памет да говорим у име жена, одакле вам право да дискутујете о томе шта је прави мушкарац? Да ли су учесници геј параде мање мушкарци и жене од погромаша? И не мислите ли да је бити добар човек, а тиме и припадник кога год пола, бранити право на политичку другост?

Да је право да мушкарац плаче (или не плаче, али нећу сада о томе) ослобађајуће и за мушкарца и за жену? Да је право да мушкарац кува такође ослобађајуће на пример у браку или вези? Или, још елементарније, да жена која вам се допада и може и сме да плати пиће и себи и вама? Другим речима, ем да има прилику да стекне (да има посао, замислите), ем да не постоји перманентни друштвени притисак о слеђењу одређених образаца? Централна теза Симон де Бовоар у „Другом полу” је да је слобода једног рода слобода за све, слобода за другог. Али, с обзиром на неке лајтмотиве писања у ,,Политици” (в. горе) биће да не би требало њу слушати, ем бејаше жена, ем симпатизер марксиста, а они су, знате, србождери. „Други пол” је уосталом објављен 1949, а то послератно преиспитивање односа у друштву је тако passé. Стојадиновић, Велимировић и тридесете су евидентно „ин”.

Поједноставићу максимално: угрозили сте слободу као човека, па сам морао реаговати. Господине Миливојевићу, могао сам да цитирам рад(ове), на пример један из 2004. године, о томе да већа запосленост жена води већем наталитету, супротно омиљеним шовинистичком општем месту. Али нисам хтео: не бих да оспоравањем текста научним аргументима ласкам вашој сцијенцизујућој спекулацији. Водити научну расправу представљао би вид легитимизације ваше мржње.

Магистар економских наука