Суштина сваке полемике јесте да се у њој расправља са тезама, које би се потврђивале или обарале, а не са људима, који би се вређали на личној основи. Такође, елементарна пристојност налаже да се у полемику не долази незван, односно да се у њу улази – или започињући је реагујући на неку изнесену тезу, или одговарајући на полемичку опаску о нашим тезама. Онај који у полемици није поменут, а ипак покушава да се у њу укључи самозван, има неки други разлог и неки други интерес, осим оног да се разјасни нека теза или да се одбрани свој интелектуални рад. То је еквивалентно понашању човека који, док се двојица боре у двобоју мачевима, стоји са стране и, из сопствене немоћи, једног од њих гађа каменчићима, чисто да напакости.

Када сам писао чланак „Гађање појмовима“ нисам ни слутио да ће се око њега дигнути толика бука. Намера ми је била, искрено, само да се неки појмови разјасне и да престане гађање појмовима „диктатуре“ и „тоталитаризма“, који су се из науке преводили у блато дневнополитичког живота. Потврда да је мој мали чланак зачепркао тамо где треба, дошла ми је кад је колега, коме је полемика била намењена, а кога нисам хтео да помињем лично, јер ништа лично против њега и немам, одговорио веома уредно и пристојно на изнете тезе. И мора се признати да је тај одговор био коректан, јер је колега признао да је истина да су појмови „диктатуре“ и „тоталитаризма“ коришћени неадекватно и да то није била његова намера, већ проста грешка и учитавање престоничког таблоида. Нисам имао разлога да му не верујем, и мислио сам да су тиме ствари разјашњене, да је намирена и људска и научна правда, те нисам мислио да се поново оглашавам, чиме је ствар за мене била завршена.

Онда се, право ниоткуда, појавио докторанд из Базела, самопозивајући се у полемику која је већ била завршена. Његов прилог ми се учинио сувише замршеним, квазиинтелектуалним и претенциозним, а уз све то мањи део његовог прилога бавио се расправљањем са мојим тезама, а већи личним дисквалификацијама, покушавајући да од мене направи идеолошки острашћеног полуинтелектуалца, који не ради ништа друго осим што држи страну једној од политичких опција. На спуштајући се на ниво личних дисквалификација и не бавећи се „ликом и делом“ докторанда из Базела, који су ионако непознати широј, а богами и стручној јавности, на ту критику са неприличним личним тоном може се одговорити следеће.

Научник који се бави државом и друштвом, а који нема своја базична политичка уверења, или та уверења скрива, или пак „глуми непристрасност“, као што саветује анонимни докторанд, нужно је неискрен. Но, са друге стране, научник који дозволи да га његова политичка уверења заслепе, нужно је површан, ограничен и плитак. Разборитост је, управо, да се не иде ни у неискреност ни у површност. Управо стога сам и критиковао површно располагање појмовима „тоталитаризма“ и „диктатуре“, истичући да се они не могу приписати – не само Борису Тадићу, већ ни било којем другом политичару од утицаја у данашњој Србији. Једнако тако сам својевремено истицао да се Војиславу Коштуници може замерити штошта, али да му се не може замерити да кочи демократске процесе у Србији, те сам се, иако ми његова опција није избор, усудио да одам признање човеку који је „вратио мандат народу“, сматрајући то часним излазом из политичке кризе. Напослетку, у својим текстовима истицао сам да се Слободану Милошевићу, неоправдано приписивао епитет „диктатора“ и „тоталитаристе“, иако сам се активно борио против његовог режима, увиђајући управо из прве руке да је тај режим био, суштински, режим латентне анархије и друштвеног нереда, а не било какве диктатуре и тоталитаризма. Једно је не слагати се са нечијом политиком, а потпуно је друго лепити јефтине дисквалификације како би се неко лично дисквалификовао, као што су поједини напаљени „интелектуалци“ радили извесним политичарима и како, коначно, докторанд из Базела покушава, додуше на научном плану, да учини мени. То што није схватио ништа од мојих теза, више је његов проблем него мој. Но, моје тезе, на крају крајева, нису толико ни битне, већ је битније да се још несвршени докторанд упути у тезе класичних политичких мислилаца, који су дефинисали појмове „диктатуре“ и „тоталитаризма“, и да научи да разликује класичну од тоталитарне диктатуре. У том смислу бићу слободан да га, крајње добронамерно, упутим на дела Теодора Момзена, Карла Шмита, Франца Нојмана, Хане Арент и Рејмон Арона. Можда, после читања побројаних класика политичке мисли, несвршени докторанд више неће користити појмове „чистог диктатора“, „прљавог диктатора“, „недовршеног диктатора“ „полудиктатора“ и, коначно, на врхунцу интелектуалне глупости, појам „не-баш-сасвим диктатора“, који је лично патентирао, али који, нажалост, не значи ама баш ништа, и који само потврђује да је моја теза о гађању појмовима била оправданија него што сам и сâм мислио.

Коначно, овим стављам тачку на полемику око „гађања појмовима“ и нећу се поново оглашавати ма шта докторанд из Базела поново писао, јер његов прилог ионако сматрам испод нивоа ове рубрике, осталих колега који пишу у овој рубрици, као и испод нивоа угледних новина попут „Политике“.

Институт друштвених наука у Београду