Гиљотина правде

Већ годинама траје елаборирање општепознате теме неразумно дугог трајања судских поступака пред нашим судовима. Европа и инвеститори захтевају да се поступци убрзају. Грађани су очајни, а власт покушава да реформама реши проблем. Стога се већ четврти пут за мање од десет година мења Закон о парничном поступку, али не и ситуација у судовима. Они су све спорији, а правда све недостижнија.Алармантан је податак да (све) странке које су добиле пресуду Уставног суда којом је утврђено кршење права на суђење у разумном року дуже од две године – чекају да им се исплати накнада штете. Још алармантнији је податак који указује на то да судије очигледно игноришу ове пресуде. У једном поступку Уставни суд је нашао да је прекорачен разумни рок јер је радни спор трајао четири године. Неверовано је то да је после ове одлуке Уставног суда трајао још толико.

С друге стране, нико се до сада није запитао колико заиста трају судски поступци. Мислим на ефективно трајање или време које странке и њихови заступници проведу у судници. На размишљање о овој теми подстакао ме је разговор са америчким колегом. Наиме, сазнавши да је један милионски спор окончан у, за нас рекордном року од неколико месеци, амерички адвокат је био згрожен. „Па, наш најдужи поступак је трајао пет недеља”, рекао је. Да, али то није као код вас, систем је другачији, у судници смо провели много мање времена. „Колико”, питао је. Око 45 минута укупно. Тек тада се шокирао. „Само 45 минута за толику вредност!Па како је судија уопште пресудио?”

Американцима наше правосуђе није могуће објаснити, ма колико да се трудимо. Систему са тек 13 апелационих судова, од чега само седам судија покрива територију Њујорка и још три државе, никада неће бити прихватљив податак да наших тридесетак пута бројчано надмоћнијих судија истог ранга не може да се избори с надолазећим предметима. Важећи закон о парничном поступку има доста сличности с федералним правилима о грађанском поступку. Где је онда разлика?

Одговор на ово питање зна свако ко је макар једном крочио у судницу, а он је крајње једноставан. У Србији се суди као што се судило у социјализму. Тада је релативно мали број тангираних интереса (које је ограничавао сам систем и који су се могли свести на стамбене, радне, породичне и безвредне имовинске спорове), лако могао да опслужи тадашњи начин функционисања судова. У међувремену смо променили законе, али не и систем. И даље предмети круже као што су кружили кад их је било десетоструко мање. И даље судије имају на располагању мали број сарадника и приправника, службенике да и не помињемо. И даље се ради по норми. И даље нема казне за лоше али ни награде за добре. И даље се не санкционише злоупотреба процесних права. Само су судије незаинтересованије за примену права. Компликована правна питања се не решавају, а највећи број поступака чине они које проузрокује исто тако неефикасан државни апарат (десетине хиљада предмета поводом војних пензија, инфостана и сл.), где је тангирани интерес појединачно багателан. А кад се сабере време које судија посвети предмету, мало је странака које се могу похвалити да је оно више од неколико сати. Све остало је чекање до следеће мануелне радње – доставе, заказивања рочишта, израде пресуде. То је оно што траје бесконачно дуго. Замислите ситуацију у којој се на потпуно хаварисаном возилу бавимо гланцањем ретровизора. Отприлике је такво стање у српском правосуђу.

Завршићу текст одбраном судија. Они су можда и највеће жртве у целом хаосу. У маказама извршне власти и савести, грађана и система, једино што им преостаје је да огуглају. Они суде онако како морају. Са само три мотива: да постигну норму, да не доспеју у медије и што више одложе тренутак када ће морати да се коначно упознају с предметом(тај тренутак је обично само пресуђење). Статистичком грешком, правда повремено буде задовољена. И то најчешће онда кад су сви актери, укључујући и судију, заборавили због чега се поступак уопште води...

Адвокат, специјалиста европског права