Громе мој, мишу мој...

Систем огледала скицира портрете који завређују дивљење или тепање. Или опирање.

Реке, или како кажу „непрегледне реке“, теку ка ушћу, односно Ушћу, месту где се одржавају концерти великих естрадних звезда. Карлеуша, Цеца... Довољно, за почетак.

То је димензија која се не да занемарити. Није суштинска, не представља откровење, али може бити подстицај.

У хетерогеном друштву, о којем говори и Николо Макијавели, естрадизација се преноси на улицу и у скупштинско здање. Ако постоји политичка слобода, онда се може убацити „cum grano sallis“ – грумен соли, или како би рекла Мира Ступица – „шакa соли“.

Призор из Косовске улице у Београду: витка дама је, очигледно, управо изашла из фризерског салона. На ногама су јој ципеле које на сцени носе естрадне звезде. Није лако у њима ходати по неравном асфалту. У пратњи је човека у оделу који је, изгледа нетом, обуо ципеле такође први пут, јер је очигледно да га жуљају. Они као да су кренули на снимање неке естрадне параде, а не у скупштинско здање. „Мала тајна“ открива да звезде које су узор и онима из владиних канцеларија, после наступа изувају своје ципелице у којима се с муком хода.

Десило се то и Пепељуги... Силом прилика, у журби, пре откуцаја сата који неумитно откуцава време.

Тешко је брижљиво раздвојити појмове, елеганцију, стил, моду и пристојан изглед. Уосталом, освајање власти подразумева одскок од ранијег. Та, и партизанке, кажу они који памте, брзо су се одрекле гојзерица и вунених чарапа науштрб „најлонки “.

Центрифугалне силе и центрипетални систем, без сумње, имају свој утицај. То нису тамне мрље.

После Фахрете Јахић наилази парада звезда са више или мање еротског набоја. Јелени Карлеуши и Светлани Цеци Ражнатовић тога не недостаје.

Захваљујући својој високој професионалности, на самом су врху. Оне имају свој живот и своју каријеру, дом, и брижне су мајке. Несумњиве су им везе са политиком, полицијом и криминалом...

Екстраваганција и варке сваке обмане као и идеја о „високој школи марифетлука“ коју је промовисао Зуко Џумхур, не утичу на независност и сигурност државе. Као што се питања о вредности Андрићевог или Мешиног књижевног дела могу, такође, учинити несувислим.

„Громе мој...“ или „мишу мој...“ Или, пак,песма о „три куће и три реда“ које, ето, зида деда за своје унуке, од пара зарађених у туђини, док неки млађани певач пева: „Успео сам у животу!“...

Шта су идеали којима треба тежити, чувено је оно отворено питање из бајке. Поновни улазак у поље политике, опет, додирује спољне ефекте, новонасталу елеганцију саветника председника републике, рецимо, или нову фризуру гувернерке.

Заправо, то и није политика, али јесте њен део. Тешко је одрживо извлачити закључке тим поводом. Сваки подухват у том смислу је неодржив.

У „реци људи“ ка ушћу сви носе конзерве пива. Раније су, ко се још сећа, људи који су шетали, носили у руци фишек трешања. Но, пиво чини човека срећним... а и јевтиније је.

Књижевник и новинар