Nema levičarske kritike šezdeset osme. Tuku je uvek zdesna. Neretko klasičnom konzervativnom, ali još uvek zagonetnom paradoksnom tvrdnjom da su najveći ideali stvarali najveće tiranije. Ova tvrdnja je stari stereotip . Nju pokušava da dokaže i Branko Milanović u prilogu „O burnim šezdesetim – opet“ („Politika“, 12. februara). Premise su mu jasne. Ako su, naime, kapitalizam, tržište i proceduralna demokratija vrednosti unutar kojih treba tragati za vizijom poželjnog društva i samo ih treba popravljati, onda je 1968. odista bila štetočinski upad u normalnost. Ali, ovi kriterijumi su sporni. Ne rasuđuje odmereno onaj ko iz lagodne perspektive naknadne pameti procenjuje šta je bilo valjano u SFRJ, a šta nije. Popunjavanje „belih fleka“ iz prošlosti praćeno je nastankom novih žutih mrlja.

Ne vidi se uvek bolje sa strane, pa je pisac ovih redova sklon da Milanovićevu perspektivu oceni kao žablju. Njoj nasuprot treba gledati na 1968. iz ptičje perspektive. Kako? Najpre treba biti svestan da današnji hegemoni neoliberalni pogled na prošlost nije konačan. Slika prošlosti će se menjati. Milanović je prebrzo skratio šezdeset osmu na ekonomski i politički protest. Nije to bio studentski „protest“ ni „pobuna“, nego revolucija koja je prevrednovala ključne vrednosti u političkom, socijalnom i ekonomskom segmentu. Podstakla je sazrevanje građanske samosvesti i autonomiju univerziteta. I to u globalnim razmerama, od Berklija do Berlina, Pariza i Beograda. Nije zahvatila lager, ali jeste Jugoslaviju jer je ova bila otvorena država. A to je zasluga ne samo studenata nego i SKJ. Milanović nema empatije (saosećanja) prema hegemonoj epohalnoj svesti koja je 1968. u svetu bila levičarska. Bez minimalnog uživljavanja u minulo doba ne mogu se izneti višeslojne i istorične ocene. Ako se, pak, na 1968. gleda sa osmatračnice tranzicije, preduzetništva i profitabilnosti, eto odmah konformizma.

Ovde se relativistički ne tvrdi da svako vreme ima svoja iskustva i efemerna nadanja. Postoje i nadvremene norme. Koje? Prosvetiteljske. Gledano šezdesetosmaški, nema samoodređenja bez saodlučivanja. To nije samo pravo na slobodnu reč na univerzitetu, nego i pravo na odluku u radnom procesu. Tržišne demokrate i razni „patrioti“ osuđuju 1968. kao štetnu iluziju, ili je skraćuju na toplu nostalgiju. Ne, bio je to složeni epohalni otpor protiv socijalnih razlika, imperijalizma, gerontokratije i forumskog odlučivanja. Danas se otpor te vrste izgubio u represivnoj toleranciji neoliberalizma. Novom horu pripadaju i Milanovićeve ocene. U kom smislu?

Najpre treba reći da je složenost programa šezdesetosmaša nedopustivo redukovana na „naivno i pogrešno“ i na „domen srca“. Zatim, ne stoji piščeva tvrdnja da je 1968. bila „ideološki levičarska“. Razne struje, od hipika do trockista, povezivao je zajednički protivnik. Bio je to „identitet u otporu“. U idejnopolitičkom, a ne u ideološkom pogledu šezdesetosmaši su levičari. Ideologija je partijska stvar, a tamo partija nije bilo. Dalje, jako je teško dokazati da je za dogmatski zaokret sedamdesetih u Jugoslaviji „doprinos studentskog pokreta nedvosmislen“. Time se s jedne strane rasterećuje SKJ, a s druge se amnestiraju nacionalisti. Pre će biti da su pojačani međunacionalni sukobi podsticali vrh SKJ i Tita da teškoće svladava simetričnim čistkama. Nemaju šezdesetosmaši veze s tim zato što je najveći deo njih bio nacionalno nemuzikalan. Nije to bio povratak nacionalizmu kao 1989. Jer da 1968. nije bila revolucionarna, ne bi se u svetu još uvek beležila kao poslednji pokušaj radikalno demokratskog prevrednovanja svih vrednosti. Iščezla bi u zaboravu. Ali pobude šezdesetosmaša nisu svuda bile iste: generacijska zasićenost, otpor kapitalizmu i gerontokratskom univerzitetu u Nemačkoj i Francuskoj, pobuna protiv prećutanog fašizma očeva u Nemačkoj, protivljenje Vijetnamskom ratu u SAD i partijskom birokratizmu u SFRJ.

Milanovićev zaključak da šezdesetosmaška kritika socijalizma „deluje iz sadašnje perspektive naivno i pogrešno“ sugeriše bezalternativnost kapitalizma. Po njemu, ispada da su bile valjane jedino kritike socijalizma zdesna. Drugim rečima, kapitalizam je sudbina. Nije tako. Alternative mora biti.

profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu