Нема левичарске критике шездесет осме. Туку је увек здесна. Неретко класичном конзервативном, али још увек загонетном парадоксном тврдњом да су највећи идеали стварали највеће тираније. Ова тврдња је стари стереотип . Њу покушава да докаже и Бранко Милановић у прилогу „О бурним шездесетим – опет“ („Политика“, 12. фебруара). Премисе су му јасне. Ако су, наиме, капитализам, тржиште и процедурална демократија вредности унутар којих треба трагати за визијом пожељног друштва и само их треба поправљати, онда је 1968. одиста била штеточински упад у нормалност. Али, ови критеријуми су спорни. Не расуђује одмерено онај ко из лагодне перспективе накнадне памети процењује шта је било ваљано у СФРЈ, а шта није. Попуњавање „белих флека“ из прошлости праћено је настанком нових жутих мрља.

Не види се увек боље са стране, па је писац ових редова склон да Милановићеву перспективу оцени као жабљу. Њој насупрот треба гледати на 1968. из птичје перспективе. Како? Најпре треба бити свестан да данашњи хегемони неолиберални поглед на прошлост није коначан. Слика прошлости ће се мењати. Милановић је пребрзо скратио шездесет осму на економски и политички протест. Није то био студентски „протест“ ни „побуна“, него револуција која је превредновала кључне вредности у политичком, социјалном и економском сегменту. Подстакла је сазревање грађанске самосвести и аутономију универзитета. И то у глобалним размерама, од Берклија до Берлина, Париза и Београда. Није захватила лагер, али јесте Југославију јер је ова била отворена држава. А то је заслуга не само студената него и СКЈ. Милановић нема емпатије (саосећања) према хегемоној епохалној свести која је 1968. у свету била левичарска. Без минималног уживљавања у минуло доба не могу се изнети вишеслојне и историчне оцене. Ако се, пак, на 1968. гледа са осматрачнице транзиције, предузетништва и профитабилности, ето одмах конформизма.

Овде се релативистички не тврди да свако време има своја искуства и ефемерна надања. Постоје и надвремене норме. Које? Просветитељске. Гледано шездесетосмашки, нема самоодређења без саодлучивања. То није само право на слободну реч на универзитету, него и право на одлуку у радном процесу. Тржишне демократе и разни „патриоти“ осуђују 1968. као штетну илузију, или је скраћују на топлу носталгију. Не, био је то сложени епохални отпор против социјалних разлика, империјализма, геронтократије и форумског одлучивања. Данас се отпор те врсте изгубио у репресивној толеранцији неолиберализма. Новом хору припадају и Милановићеве оцене. У ком смислу?

Најпре треба рећи да је сложеност програма шездесетосмаша недопустиво редукована на „наивно и погрешно“ и на „домен срца“. Затим, не стоји пишчева тврдња да је 1968. била „идеолошки левичарска“. Разне струје, од хипика до троцкиста, повезивао је заједнички противник. Био је то „идентитет у отпору“. У идејнополитичком, а не у идеолошком погледу шездесетосмаши су левичари. Идеологија је партијска ствар, а тамо партија није било. Даље, јако је тешко доказати да је за догматски заокрет седамдесетих у Југославији „допринос студентског покрета недвосмислен“. Тиме се с једне стране растерећује СКЈ, а с друге се амнестирају националисти. Пре ће бити да су појачани међунационални сукоби подстицали врх СКЈ и Тита да тешкоће свладава симетричним чисткама. Немају шездесетосмаши везе с тим зато што је највећи део њих био национално немузикалан. Није то био повратак национализму као 1989. Јер да 1968. није била револуционарна, не би се у свету још увек бележила као последњи покушај радикално демократског превредновања свих вредности. Ишчезла би у забораву. Али побуде шездесетосмаша нису свуда биле исте: генерацијска засићеност, отпор капитализму и геронтократском универзитету у Немачкој и Француској, побуна против прећутаног фашизма очева у Немачкој, противљење Вијетнамском рату у САД и партијском бирократизму у СФРЈ.

Милановићев закључак да шездесетосмашка критика социјализма „делује из садашње перспективе наивно и погрешно“ сугерише безалтернативност капитализма. По њему, испада да су биле ваљане једино критике социјализма здесна. Другим речима, капитализам је судбина. Није тако. Алтернативе мора бити.

професор Филозофског факултета у Београду