Rukovodim jednom stranom firmom registrovanom u Beogradu koja sebavi organskom proizvodnjom voća i povrća. U tom cilju tražimo i pogodno poljoprivredno zemljište za investiranje u nove plantaže organske proizvodnje. Posebno pratimo sprovođenje stečajeva, jer se kupovina u stečajnom postupku u našoj praksi pokazala pravno sigurnija u odnosu na kupovinu bilo kakvog resursa kroz procese privatizacije. Utu svrhu angažovali smo diplomiranogagroekonomistu, kao spoljnog saradnika – savetnika, da nam preko praćenja tokova stečajnih postupaka pomogne u traženju našeg interesa u kupovini iz stečaja.

U međuvremenu naš savetnik, prateći te procese,savladao je zakonsku regulativu iz te oblasti, pa je i sam položio stručni ispit za stečajnog upravnika.

I evo godinu dana kako zajedno s našim savetnikom, sada već licenciranim i statusno aktivnim stečajnim upravnikom,pratimo tokove sprovođenja stečajeva, što nas je dovelo do uverljivih dokaza gde se u osnovi kompromituje primena Zakona o stečaju.

Da bi se izbegla subjektivnost sudija u izboru stečajnih upravnika, zakon nalaže, a poseban pravilnik detaljnije uređuje,da se stečajni upravnici biraju metodom slučajnog izbora,„iz bubnja”, a samo u izuzetnim slučajevima odlukom sudija. Ova zakonska odredba u praksi apsolutno se ne primenjuje i niko u Srbiji ne zna po kojim kriterijumimase postavljaju stečajni upravnici. I kako se može objasniti i razumeti da pojedine sudije „svojim” stečajnim upravnicima dodeljuju da istovremeno vode po 20, 30, 40, pa i do 50 stečajeva, a da istovremeno njihove kolege sa istim statusom ne dobijaju nijedan. To je slučaj i sa našim savetnikom iz ove priče, koji nam je i dao povod za ovaj tekst.

Objektivno, nijedan stečajni upravnik ne može efikasno i dovoljno stručno i kompetentno voditi istovremeno desetine stečajnih postupaka. Ali može da organizuje strukturu „svojih” savetnika, preporučenih i od onih koji su im dodelili sve te stečajeve,i tu se krug zatvara. Zakonodavac je u cilju što efikasnijeg sprovođenja stečaja ustanovio visoke nagrade za stečajne upravnike, ne predviđajući pri tom nikakvu nedoslednost u primeni tih odredaba, i bilo bi tu sve uredu da se oni koji primenjuju zakon,u ovom slučaju birajustečajneupravnike, ne oglušuju o slovo i duh tog zakona. Za to nisu krivi stečajni upravnici, već oni koji im dodeljuju kao svojim sve te stečajeve, i tu je motiv; što je najveći broj stečajeva dodeljen svom stečajnom upravniku, tu se kumulirasuma nagrada iz koje svaki učesnik u takvoj neformalnoj strukturi nalazi svoj interes.

Postojeći Zakon o stečaju trebalo bi dopuniti odredbama da nijedan stečajni upravnik ne može voditi istovremeno više od dva stečaja, jer ima dovoljno licenciranih stečajnih upravnika kojimogu pokriti sve otvorene stečajeve, kao i nove koji će se otvarati.

Najveću odgovornost i glavnu reč u sprovođenju stečajeva vode privredni sudovi, odnosno njihove stečajne sudije i od njihove savesnosti i dostojnosti zavise sve izvesnosti i neizvesnosti sudbina ogromne imovine potonulih preduzeća i ljudi vezanihza tu imovinu. Uz svu neuspelu reformu u našem sudstvu, ali uz poštovanje sudske profesije, ipak,u našim rovitim društvenim odnosima, bez nedovoljnog poštovanja moralnih standarda koje smo imali i drugih civilizacijskih uspona kojima težimo, nebi na naše sudije trebalogledati kao na ,,svete krave”, već od njih očekivati da javnoobavljajuodgovornedužnostii budu dostupni uvidu i kritici javnosti.

Neka čitaoci procene da li naslov ovoga teksta navodi na ono što se stvarno dešava, a nadležni neka istraže ima li tu ili nema korupcije.

*Direktor austrijske firme ,,Marap organikfrutsend nutsdoo”,Beograd