Srbija ne može ostvariti održiv razvoj bez značajnijeg udela industrije u tome. Minimizacijom učešća industrije u privredi, što će se i dalje događati jer ova delatnost, usled svoje složenosti i osetljivosti na poremećaje, prva strada u tranziciji – Srbija bi svoju budućnost morala da zasniva na poljoprivredi i uslugama. I teško je reći na čemu još.

Da li je to dovoljno? Može li privreda bez industrije? Ova pitanja su od izuzetnog značaja za Srbiju i trebalo bi angažovati mnoge stručnjake da bi se došlo do pravih odgovora. Jedna studija stanja srpske privrede, njenih perspektiva i udela industrije u njoj, koju bi uradili kompetentni nezavisni stručnjaci, dala bi valjane odgovore na ova pitanja i pokazala bi stvarno stanje stvari. Takva studija je danas zaista neophodna. Jer ako svaki preduzetnik koji ulaže svoj (ili bančin) novac treba da uradi studiju izvodljivosti za i najmanji poslovni poduhvat, tim pre to treba da uradi država za svoju privredu, koja prolazi kroz tranziciju, gde je ulog mnogo veći.

Nedavno smo mogli da pročitamo kako su Nemci zabrinuti zbog lošeg poslovanja „Be-Em-Vea”, ,,Boša”, ,,Simensa” i drugih industrijskih giganata. I kako jedan nemački institut istražuje uzroke, a mediji raspravljaju o mogućim posledicama za privredu Nemačke. Pa zar nema razloga da se i mi zabrinemo za našu industriju?

Moderna Srbija više od jednog veka pokušava da postane industrijska država. I to ne sasvim bez uspeha. Malo je država kao što je naša imalo izgrađenu tako raznovrsnu industriju i proizvodnju aviona, automobila, kamiona, građevinskih mašina, traktora, vojnih sredstva itd... I to ne samo njihovu prostu montažu već kompletnu proizvodnju, uključujući i prateću opremu. Istina, to je prošlost. Ali svakome je jasno koliko je raznovrsnih znanja i veština neophodno za ovu proizvodnju. I kako to snažno utiče na razvoj nauke, tehnike i kulture u jednom društvu. Gde su danas ta znanja i ti ljudi? Je li to baš bezvredno za Srbiju, pa da te potencijale napusti i njihovo korišćenje prepusti pukom slučaju? Mislim da nije, a to nas uči i trenutno buđenje naše vojne industrije. Eto, Srbija još uvek ima dosta dobru vojnu industriju koju, izgleda, želi da sačuva kao jedan od izvoznih aduta. Međutim, vojna industrija nikako se ne može održati, a još manje razvijati bez solidne opšte prateće industrije.

Dalje, naše škole i danas obrazuju mlade za mnoga zanimanja industrijskog usmerenja, a fakulteti stručnjake za prirodne i tehničke nauke, kao da se u privredi ništa nije promenilo i kao da će opstati sva ta industrija. A zašto, ako se učešće industrije u privredi neprekidno smanjuje?

Nećemo, valjda, jednostavno da trošimo novac i talente i da ih obrazujemo samo da bi najbolji među njima bili profesori na prestižnim svetskim univerzitetima.

Zbog svega ovoga, preko je potrebno izraditi strategiju privrednog razvoja Srbije. Pa ako bi ona pokazala da možemo bez industrije (u šta je teško poverovati), tome bi trebalo prilagoditi naš obrazovni sistem, demografsku politiku i drugo. A ako se pokaže da ne možemo bez industrije, što je gotovo sigurno, to bi bio alarm za sve, a najpre za državu, kako usmeravati budući razvoj. I šta raditi s postojećom industrijom, a naročito sa nekim njenim još uvek zdravim delovima. Kako obezbediti da neki novi stručni klinci (kojima se povremeno divimo kada se sa medaljama, poput sportista, vrate s matematičkih olimpijada i sa takmičenja fizičara i informatičara) dobiju priliku da povedu utakmicu za naše učešće u globalnoj ekonomiji. A u toj globalnoj ekonomiji 21. veka odlučujuće mesto će sigurno imati nauka, inovativnost i industrija.

magistar tehničkih nauka