Србија не може остварити одржив развој без значајнијег удела индустрије у томе. Минимизацијом учешћа индустрије у привреди, што ће се и даље догађати јер ова делатност, услед своје сложености и осетљивости на поремећаје, прва страда у транзицији – Србија би своју будућност морала да заснива на пољопривреди и услугама. И тешко је рећи на чему још.

Да ли је то довољно? Може ли привреда без индустрије? Ова питања су од изузетног значаја за Србију и требало би ангажовати многе стручњаке да би се дошло до правих одговора. Једна студија стања српске привреде, њених перспектива и удела индустрије у њој, коју би урадили компетентни независни стручњаци, дала би ваљане одговоре на ова питања и показала би стварно стање ствари. Таква студија је данас заиста неопходна. Јер ако сваки предузетник који улаже свој (или банчин) новац треба да уради студију изводљивости за и најмањи пословни подухват, тим пре то треба да уради држава за своју привреду, која пролази кроз транзицију, где је улог много већи.

Недавно смо могли да прочитамо како су Немци забринути због лошег пословања „Бе-Ем-Веа”, ,,Боша”, ,,Сименса” и других индустријских гиганата. И како један немачки институт истражује узроке, а медији расправљају о могућим последицама за привреду Немачке. Па зар нема разлога да се и ми забринемо за нашу индустрију?

Модерна Србија више од једног века покушава да постане индустријска држава. И то не сасвим без успеха. Мало је држава као што је наша имало изграђену тако разноврсну индустрију и производњу авиона, аутомобила, камиона, грађевинских машина, трактора, војних средства итд... И то не само њихову просту монтажу већ комплетну производњу, укључујући и пратећу опрему. Истина, то је прошлост. Али свакоме је јасно колико је разноврсних знања и вештина неопходно за ову производњу. И како то снажно утиче на развој науке, технике и културе у једном друштву. Где су данас та знања и ти људи? Је ли то баш безвредно за Србију, па да те потенцијале напусти и њихово коришћење препусти пуком случају? Мислим да није, а то нас учи и тренутно буђење наше војне индустрије. Ето, Србија још увек има доста добру војну индустрију коју, изгледа, жели да сачува као један од извозних адута. Међутим, војна индустрија никако се не може одржати, а још мање развијати без солидне опште пратеће индустрије.

Даље, наше школе и данас образују младе за многа занимања индустријског усмерења, а факултети стручњаке за природне и техничке науке, као да се у привреди ништа није променило и као да ће опстати сва та индустрија. А зашто, ако се учешће индустрије у привреди непрекидно смањује?

Нећемо, ваљда, једноставно да трошимо новац и таленте и да их образујемо само да би најбољи међу њима били професори на престижним светским универзитетима.

Због свега овога, преко је потребно израдити стратегију привредног развоја Србије. Па ако би она показала да можемо без индустрије (у шта је тешко поверовати), томе би требало прилагодити наш образовни систем, демографску политику и друго. А ако се покаже да не можемо без индустрије, што је готово сигурно, то би био аларм за све, а најпре за државу, како усмеравати будући развој. И шта радити с постојећом индустријом, а нарочито са неким њеним још увек здравим деловимa. Како обезбедити да неки нови стручни клинци (којима се повремено дивимо када се са медаљама, попут спортиста, врате с математичких олимпијада и са такмичења физичара и информатичара) добију прилику да поведу утакмицу за наше учешће у глобалној економији. А у тој глобалној економији 21. века одлучујуће место ће сигурно имати наука, иновативност и индустрија.

магистар техничких наука