Ovih dana je sa više strana obelodanjeno da Srbiji predstoji donošenje plana razvoja za narednu deceniju, u kome će poljoprivreda, energetika i infrastruktura imati prioritet. Da li to znači da je model privrednog razvoja koji se primenjuje od 2001. godine, jaka valuta – slaba privreda, definitivno propao i da se rešenje za nagomilane i brojne probleme u Srbiji vidi u ponovnoj reindustrijalizaciji? Iskreno bih se obradovao ako bi odgovor na ovo pitanje bio potvrdan, jer bi to značilo da ova zemlja u narednom periodu ima realne šanse da višestruko poveća izvoz i drastično smanji izuzetno visoku nezaposlenost.

Imajući u vidu šta je istaknuto kao prioritet razvoja, ne mogu a da ne primetim da se izgleda planira industrijalizacija bez razvoja industrije. To ni u jednoj zemlji nije ostvareno, pa sumnjam da se može desiti u Srbiji. Mada, ko zna, Srbija je zemlja čuda u kojoj je sve moguće, pa čak i da sindikalne vođe traže pomoć od najbogatijih srpskih tajkuna ne shvatajući da u srpskoj formi predatorskog kapitalizma gazde nemaju milosti za radnike.

Zašto je iznenada i rekao bih neočekivano potrebna promena srpskog modela privrednog razvoja, kada je doskoro isticano da je srpski model tranzicije najefikasniji? Objašnjenje je veoma prosto. Rast našeg BDP-a u protekloj deceniji je temeljen na vrlo visokom uvozu, jakom dinaru, makroekonomskoj stabilnosti i veoma dinamičnom rastu sektora usluga. I pored propadanja srpske industrije i sporog rasta izvoza, model je, zbog velikog priliva kapitala, zadovoljavajuće funkcionisao. Globalna ekonomska kriza je presekla dotok svežeg novca, a aktuelni tranzicioni model učinila krajnje nepodesnim. Da li navedeni prioriteti mogu obezbediti višestruko povećanje izvoza, kao i obaranje stope nezaposlenosti na nivo EU?

Zbog relevantne tražnje za organskom i ekološki zdravom hranom, poljoprivreda ima solidan potencijal, ali dinamičan razvoj podrazumeva: ogromna ulaganja za popravljanje opštih uslova života i rada na selu, visoku stabilnost poslovanja, odnosno garantovane cene i obavezan otkup ponuđenih proizvoda, kao i podizanje stepena prerade primarnih proizvoda, što jedino može učiniti razvijena prehrambena industrija.

Energetika predstavlja najvažniju infrastrukturnu delatnost za privredu svake zemlje, ali nikako ne može biti izvozni adut Srbije, jer mi jednostavno nemamo prirodnih uslova za dinamičniji razvoj ovog sektora. Zalihe lignita i naš hidroenergetski potencijal su takvi, da energetiku treba razvijati do nivoa samodovoljnosti, što znači da bi vlastita proizvodnja trebalo da pokrije naše energetske potrebe.

Infrastruktura je takođe žila kucavica privrede svake zemlje. Nema sumnje da će njen brži razvoj dovesti strane investitore, smanjiti transportne troškove, ubrzati privredne tokove i pomoći smanjenju visoke stope nezaposlenosti. Ali ona zahteva ogromna sredstva za gradnju puteva i pruga do kojih Srbija može doći jedino novim zaduživanjem ili davanjem koncesija strancima.

Dakle, sva tri istaknuta prioriteta mogu pomoći ostvarenju dva najvažnija cilja razvoja Srbije u narednom periodu, ali iskustva brzo rastućih ekonomija pokazuju da se dinamičan rast izvoza i smanjenje nezaposlenosti najlakše i najbrže postižu ubrzanim razvojem eksportne industrije. Prioritete razvoja treba ustanoviti prema strukturi uvozne tražnje najvažnijih spoljnotrgovinskih partnera Srbije. Subvencije treba davati svim preduzećima koja ostvare neto izvozni efekat, povećaju zaposlenost, osvoje ili uvedu u proizvodnju savremene visokoproduktivne tehnologije. Sredstva za podsticanje razvoja treba obezbediti preko banke za razvoj industrije. Visina subvencije, stepen podrške i dužina trajanja moraju biti u skladu sa nivoom ostvarenja unapred postavljenog cilja.

Ekonomski fakultet, Beograd