Ових дана је са више страна обелодањено да Србији предстоји доношење плана развоја за наредну деценију, у коме ће пољопривреда, енергетика и инфраструктура имати приоритет. Да ли то значи да је модел привредног развоја који се примењује од 2001. године, јака валута – слаба привреда, дефинитивно пропао и да се решење за нагомилане и бројне проблеме у Србији види у поновној реиндустријализацији? Искрено бих се обрадовао ако би одговор на ово питање био потврдан, јер би то значило да ова земља у наредном периоду има реалне шансе да вишеструко повећа извоз и драстично смањи изузетно високу незапосленост.

Имајући у виду шта је истакнуто као приоритет развоја, не могу а да не приметим да се изгледа планира индустријализација без развоја индустрије. То ни у једној земљи није остварено, па сумњам да се може десити у Србији. Мада, ко зна, Србија је земља чуда у којој је све могуће, па чак и да синдикалне вође траже помоћ од најбогатијих српских тајкуна не схватајући да у српској форми предаторског капитализма газде немају милости за раднике.

Зашто је изненада и рекао бих неочекивано потребна промена српског модела привредног развоја, када је доскорo истицано да је српски модел транзиције најефикаснији? Објашњење је веома просто. Раст нашег БДП-а у протеклој деценији је темељен на врло високом увозу, јаком динару, макроекономској стабилности и веома динамичном расту сектора услуга. И поред пропадања српске индустрије и спорог раста извоза, модел је, због великог прилива капитала, задовoљавајуће функционисао. Глобална економска криза је пресекла доток свежег новца, а актуелни транзициони модел учинила крајње неподесним. Да ли наведени приоритети могу обезбедити вишеструко повећање извоза, као и обарање стопе незапослености на ниво ЕУ?

Због релевантне тражње за органском и еколошки здравом храном, пољопривреда има солидан потенцијал, али динамичан развој подразумева: огромна улагања за поправљање општих услова живота и рада на селу, високу стабилност пословања, односно гарантоване цене и обавезан откуп понуђених производа, као и подизање степена прераде примарних производа, што једино може учинити развијена прехрамбена индустрија.

Енергетика представља најважнију инфраструктурну делатност за привреду сваке земље, али никако не може бити извозни адут Србије, јер ми једноставно немамо природних услова за динамичнији развој овог сектора. Залихе лигнита и наш хидроенергетски потенцијал су такви, да енергетику треба развијати до нивоа самодовољности, што значи да би властита производња требало да покрије наше енергетске потребе.

Инфраструктура је такође жила куцавица привреде сваке земље. Нема сумње да ће њен бржи развој довести стране инвеститоре, смањити транспортне трошкове, убрзати привредне токове и помоћи смањењу високе стопе незапослености. Али она захтева огромна средства за градњу путева и пруга до којих Србија може доћи једино новим задуживањем или давањем концесија странцима.

Дакле, сва три истакнута приоритета могу помоћи остварењу два најважнија циља развоја Србије у наредном периоду, али искуства брзо растућих економија показују да се динамичан раст извоза и смањење незапослености најлакше и најбрже постижу убрзаним развојем експортне индустрије. Приоритете развоја треба установити према структури увозне тражње најважнијих спољнотрговинских партнера Србије. Субвенције треба давати свим предузећима која остваре нето извозни ефекат, повећају запосленост, освоје или уведу у производњу савремене високопродуктивне технологије. Средства за подстицање развоја треба обезбедити преко банке за развој индустрије. Висина субвенције, степен подршке и дужина трајања морају бити у складу са нивоом остварења унапред постављеног циља.

Економски факултет, Београд