Недавно одржана Конференција УН о климатским променама у Канкуну, Мексико, завршена је у рану зору 11. децембра усвајањем такозваних споразума из Канкуна.

За разлику од прошлогодишњег састанака у Копенхагену, када је споразум блокирала група земаља, председавајућа у Канкуну министарка иностраних послова Мексика П. Еспиноса одбацила је предлог представника Боливије да се документ не усвоји јер нема подршку једне земље, речима: ,,Консезус не значи да једна земља има право вета и да може спречити жељу 193 друге земље да крену напред, након година преговарања”.

Одмах после формалног затварања скупа у 5.30 ујутро делегатима се обратио председник Мексика В. Калдерон означавајући да је Канкун „обележио нову еру међународне сарадње у области климатских промена”.

Шта је суштина „Споразума из Канкуна”? Сходно очекивањима, конференција није омогућила усвајање новог правно обавезујућег документа који би продужио или заменио Кјото протокол. Али је, такође, сходно очекивањима, усвојен „пакет” уравнотежених одлука које омогућавају наставак преговора и дају велике шансе да се идуће године у Дурбану, Јужна Африка, постигне договор о новом правно обавезујућем документу. Тај документ треба да омогући да се промена температуре до краја овог века задржи у оквиру два степена Целзијуса, као и да започне процес адаптације на очекиване климатске промене, посебно у земљама које су највише погођене, јер ће им за то бити обезбеђена средства међународне заједнице формирањем одговарајућих фондова.

У Канкуну је враћено поверење у преговарачки процес и мултилатерализам, који је био угрожен начином преговарања у Копенхагену. Канкун је вратио и јавност у раду и дух заједничког одлучивања, ма како то компликовано било. Није се преговарало иза затворених врата, није било „домаћег документа” који би заменио рад у двема радним групама, док је присуство високих званичника искоришћено да о свим кључним питањима преговоре воде „тандеми” – по један министар из развијених и из земаља у развоју.

Успеху је вероватно допринела и бојазан да би још један неуспех створио ситуацију у којој би сваки договор глобалног карактера, без кога нема решења климатског питања, био немогућ и водио би несагледивим последицама по човечанство.

Напредак постигнут Споразумом из Канкуна обухвата одлуке у оквиру конвенције и Кјото протокола које се односе на мере предупређења климатских промена, трансфер технологије и обезбеђивање средстава неопходних за мере адаптације на климатске промене у земљама у развоју, посебно најугроженијим, као и на пакет мера чији је циљ обнављање шума и боље управљање шумским ресурсима као једним од најефикаснијих елемената за смањење емисија ГХГ (Green House Gases, гасови са ефектом стаклене баште).

Развијени су потврдили своју спремност да до 2012. обезбеде 30 милијарди америчких долара, а након тога, до 2020, сто милијарди долара годишње. Делује импресивно, али вероватно не и довољно да се обезбеди подршка за све што је неопходно да би се предупредиле климатске промене. Зато не чуди да су неке земље у развоју предлагале и радикалне мере, тј. да развијени одвајају шест одсто свог годишњег БНП-а за предупређење климатских промена, а још један проценат за обнову шума.

Упркос чињеници да Канкун није усвојио Пост Кјото протокол, или продужио мандат постојећем, избегнут је најгори сценарио правног вакуума након истека Кјото протокола, 31. децембра 2012, јер је Споразумом из Канкуна обезбеђено да се циљеви смањења ГХГ одвијају у оквиру мултилатералног процеса, тј. конвенције.

Због тога закључак је већине учесника да је „Канкун обезбедио оно што се од њега и очекивало у овом тренутку, што ће омогућити да се процес настави на свом дугом и вијугавом путу”. Климатски брод има добар ветар на путу за Дурбан.

*Министарство рударства и енергетике, учесник конференције у Канкуну