Први резултати дуго чеканог извештаја државног ревизора о трошењу средстава из буџета можда представљају изненађење, али за већину упућених ово је сасвим очекиван епилог. Свакако импонује храброст државног ревизора да укаже да поједина министарстава несавесно располажу новцем пореских обвезника. Само питање је да ли је са ограниченим ресурсима државни ревизор заиста могао да идентификује све црне тачке српског државног буџета.

Чак и да није, садашњи извештај упућује на следеће: прво, поједини министри су ненаменски и неефикасно трошили новац пореских обвезника; друго, неки од министара су новац грађана Србије трошили за поправљање политичког рејтинга и добијање локалних, па чак и републичких избора; треће, партије на власти су државним новцем и запослењем у државним институцијама обезбеђивали намештење за истакнуте партијске активисте; и коначно, различите и веома уносне послове за владу су радили такође чланови партије или симпатизери, што је пружало огромну могућност преливања државних пара у касе неких странака, али и појединаца.

Први извештај државног ревизора појавио се са закашњењем од скоро једне деценије. Али боље икад него никад. Од државног ревизора, односно од Владе Србије, јавност очекује најмање четири ствари: прво, да детаљно размотри рад свих владиних министарстава, али и других служби и агенција; друго, да ревизија обухвати цео период од 2000; треће, да извештај не остане „мртво слово на папиру”, односно да њега прати одлучна и ефикасна акција надлежних државних органа и институција, и коначно, да нема повлашћених већ да сви без разлике и према закону сносе последице свога деловања.

Ако први извештај државног ревизора буде подстицај за интензивирање борбе против ненаменског трошења државних пара – неко би рекао против корупције – онда ће све државне институције повратити пољуљано поверење и стећи неопходан кредибилитет. У супротном, ако овај извештај остане „мртво слово на папиру”, као што се то дешавало с већином других владиних акција, поверење грађана Србије у добре намере владе заиста ће достићи критичну границу, јер ће грађани дефинитивно схватити да закони које доноси влада најчешће не важе за њене чиновнике.

Грађани вероватно могу и разумети да није лако управљати земљом каква је Србија, али никада неће прихватити да једна правила, односно закони важе за све, осим за владајућу елиту. Морално понашање владиних министара и једнаки аршини за све обавезују и остале грађане. Како ће радник, који је већи део радног века поштено радио, а данас постао транзициони губитник који нема новац ни за елементарне потребе своје породице, да објасни свом детету да оно треба да напредује вредним и поштеним радом када у његовој околини најбоље живе они који су на непоштен начин дошли до првог милиона, а данас су угледни и утицајни чланови српског друштва, или они који припадају страначкој номенклатури и убрзано напредују без обзира на способности и образовање.

Неко би рекао све је то политика, а она се дефинише као вештина могућег. А да ли су политичари морални и поштени, кога је за то брига. Али није баш тако. Грађани нису бирали политичаре да раде шта хоће већ да нама са њима буде боље. Али то подразумева, пре свега, одговорно и морално понашање, једнаке шансе и једнака права за све.

професор на Економском факултету у Београду